Novogovor Novog svetskog poretka

Novogovor Novog svetskog poretka

Autor: Spomenka Milić

Da li su nam već uveli Novogovor, jezik iz Orvelove „1984”, koji bi trebalo da nam ograniči i – razmišljanje?
Ko i šta stoji iza takozvane političke korektnosti, i da li je uvek korektno - biti politički korektan?

„Novogovor je bio zvanični jezik Okeanije, stvoren da bi zadovoljio ideološke
potrebe englsoca, ili engleskog socijalizma. Godine 1984. još nije postojao niko ko
je upotrebljavao, bilo usmeno bilo pismeno, Novogovor kao svoje jedino sredstvo
opštenja. Novogovorom su bili pisani uvodnici u ‘Tajmsu’, no oni su predstavljali
‘fours de force’, koje je mogao obaviti samo specijalista. Očekivalo se da će
Novogovor konačno zameniti Starogovor (ili standardni engleski, kako bismo ga mi
nazvali) otprilike do 2050. godine. U međuvremenu je on sve više osvajao, s tim što
su članovi Partije nastojali da sve češće upotrebljavaju novogovorske reči i
gramatičke konstrukcije u svakodnevnom govoru. Verzija koja je bila u upotrebi
1984. godine i sistematizovana u devetom i desetom izdanju Rečnika novogovora,
bila je privremena; sadržala je veliki broj suvišnih reči i arhaičnih oblika koje je
kasnije trebalo izbaciti. Mi ćemo se ovde baviti konačnom, usavršenom verzijom,
sistematizovanom u jedanaestom izdanju Rečnika.
Svrha Novogovora je bila ne da samo sredstvo kojim bi se izražavala filozofija i duhovne navike sledbenika englsoca nego da onemogući sve ostale načine mišljenja. Namera je bila da, kad Novogovor bude prihvaćen jednom zauvek, a Starogovor zaboravljen, svaka jeretička misao - to jest, misao koja bi bila u neskladu s principima englsoca - bude doslovno nepomisliva, bar u onoj meri u kojoj zavisi od reči. Rečnik Novogovora je bio sastavljen tako da da tačan i često veoma suptilan izraz svakom značenju koje bi član Partije legitimno želeo da prenese sagovorniku ili čitaocu, isključujući pri tome sva druga značenja kao i mogućnost da se do njih dođe posrednim putem. To se postizalo delimično izmišljanjem novih reči, pre svega izbacivanjem nepoželjnih reči i uklanjanjem neortodoksnih značenja iz preostalih reči; čak uklanjanjem svih sekundarnih značenja ukoliko je moguće” - ovako počinje odeljak „Principi Novogovora” u romanu Džordža Orvela „1984”.
Saznajemo i da je Novogovor zamišljen da suzi krug pojmova dostupnih ljudskoj misli, i da je toj svrsi koristilo - smanjivanje broja reči na minimum. Da stanemo ovde. I da se zapitamo. Ima li „orvelovštine” u današnjoj realnosti? Da počnemo od onoga sa početka citata: redukovanje broja reči. I naš jezik, ne samo engleski, koji se pominje u „1984”, koristi sve manje starih izraza, a sve više stranih reči, koje su, po nekoj našoj proceni, siromašnije u značenju, većinom „pozajmljene” iz engleskog jezika.

Prolokljuk za mase
A evo još jednog izvoda: „Ministarstvo se staralo ne samo za mnogostruke potrebe Partije, nego je ponavljalo celu operaciju na nižem nivou, za potrebe proletarijata. Postojao je čitav niz posebnih odeljaka koji se bavio stvaranjem književnosti, muzike, drame i svih vrsta zabave za proletere. Tu su se proizvodili bulevarski listovi koji su pisali gotovo isključivo o sportu, zločinima i astrologiji, senzacionalni petparački romani, filmovi prepuni seksualnih iživljavanja, i sentimentalni šlageri koje je od početka do kraja komponovao jedan posebni aparat sličan kaleidoskopu, nazvan versifikator. Postojala je čak i cela podsekcija - u Novogovoru nazvana Pornosekcija - koja je proizvodila najnižu vrstu pornografije i slala je u zapečaćenim paketima; njene proizvode članovi Partije, sem onih koji su na njima radili, nisu smeli da vide”.
Sve je već tu, pa i Veliki brat (mislimo i na rijaliti programe u kojima su glavne zvezde skupe prostitutke i kriminalci, ali i na opštu bolesnu situaciju nadgledanja i praćenja, na koju često dobrovoljno pristajemo). Iskušenje da se razmišlja sve je ređe, jer nam „sa više instance” na globalnom nivou sve serviraju, da se ne mučimo. „Zabava za proletere” odlično je organizovana: kroz tabloidnu štampu koja vredno prati sport, zločine, petparačku astrologiju. Tu su i naslovi poput „nećete verovati šta se dogodilo kada je Cujka otvorila kutiju”, ili „evo šta je zapalilo internet”. Objavljuju se i fotografije slavnih (često je i sasvim nejasno zašto su određene osobe slavne) u provokativnim pozama, pričaju se priče koje grubo zadiru u sferu intimnosti, ali - to je cena slave. Ovo mu dođe kao materijalizacija novogovorske reči „prolokljuk” koja je označavala „zabavu niske vrste i lažne vesti kojima je Partija kljukala mase”. Spinovanje je dostiglo vrhunac (koristimo „pozajmljenu” reč, jer kada je nastajao srpski jezik, ova pojava nije bila ni poznata. Ona je proizvod „novog doba”.
A tu je i - takozvana politička korektnost i, koja i proizvela kontrolu jezika - „novogovor” „vrlog novog sveta”. Politička korektnost u originalnom značenju predstavlja izbegavanje gestova, ponašanja ili korišćenja izraza koji se mogu protumačiti kao omalovažavanje ili vređanje neke društvene grupe. Korišćenje izraza započela je takozvana Nova levica u SAD 1970-ih godina. Međutim, autorka Maika Friman smatra da se radi o - Rotšildovom izumu:
„Politička korektnost je kontrola jezika. A kontrola jezika je kontrola misli. Uspon moderne političke korektnosti je primer lukavog načina na koji deluju društveni inženjeri, poput manipulatora Novog svetskog poretka” - piše ona. Frimanova navodi da politička korektnost ima korene u marksizmu i komunizmu i da je sam izraz povezan sa primenom staljinističke doktrine.
„Međutim, to nas vodi dalje do Frankfurtske škole (Institut za društvena istraživanja) u Nemačkoj, koji je osnovan 1923”. Ona tvrdi da je Institut počeo sa radom uz podršku Kominterne, kao i da su ga tokom naredne tri decenije finansirali „različiti nemački i američki univerziteti, Rokfelerova fondacija, Američki jevrejski komitet, nekoliko američkih obaveštajnih službi, Kancelarija visokog komesara SAD za Nemačku” itd, itd. Dalje razrađuje tezu povezanosti sa Rokfelerovima: „Poznato je i da su finansirali širenje marksizma. Nejtan Rotšild je dao Marksu dva čeka od nekoliko hiljada funti da finansira socijalističku ‘stvar’. Ovi čekovi su izloženi u britanskom muzeju”. „Obe ove ključne porodice Novog svetskog poretka su, na taj način, umešane u marksizam, Frankfurtsku školu i političku korektnost”.

Zašto „belac” nije loša reč?
A cilj je „ideološka subverzija”, kako je tvrdio Jurij Bezmenov, bivši agent KGB, koja „može promeniti percepciju realnosti svakog Amerikanca”. On je naveo da se proces sporog ispiranja mozga, kojim bi se zamenila individualistička kultura na Zapadu, sastoji od demoralizacije (prikrivena, 15-50 godina, u osnovi završeno); destabilizacije (otvorena, 2-5 godina); krize (6 nedelja); nasilnog ponašanja i normalizacije (može da traje godinama, i nastavlja se - zauvek). Da li je ova priča „nategnuta” i koliko u njoj ima istine, veliko je pitanje. Ali činjenica da je da između političke korektnosti komunizma i ovog današnjeg - ima neke sličnosti. Uostalom, kakva bi to „zavera” bila da u nju nisu umešani Rotšildi i Rokfeleri?
Da se vratimo Novogovoru. Kakve veze reči koje su politički korektne imaju veze sa Orvelovim Novogovorom? Prvo, po tome se diktira šta smete, a šta ne smete reći, pod plaštom procene da je neka reč „uvredljiva”. Tako da je nešto što može da uvredi vrednosti Novog svetskog poretka eliminisano iz rečnika. Sve više reč „majka” postaje uvredljiva (ovo, osim na Orvela, asocira i na Hakslijev „Vrli novi svet”). Ovo je verovatno uvedeno da se odrednicom „majka” ne bi vređali homoseksualci koji usvajaju decu. Takođe, poželjnije je da se ne kaže „moja devojka” ili „moj dečko”, već - moj partner (razlozi su jasni, a ovo, uzgred, i redukuje broj upotrebljenih reči - pamtite samo jednu: „partner”, umesto dečko, devojka, momak, verenica, verenik, muž, žena, supruga, suprug i sl).
Zatim, stariji ljudi, bake i deke, bar na engleskom govornom području, postaju „ljudi izvesnih godina”. Debeli i gojazni zvanično više to nisu (mada, zdravorazumski gledano - ostaje činjenica da jesu...), već su „people of size”, što je teško prevesti na naš jezik. Uglavnom - nisu u standardu. Bogati (rich) više nisu bogati (valjda da ne „bodu oči”), već su „people of materijal wealth” (ljudi materijalno imućni). Amerikanci su postali „građani SAD”. Znamo već da u Americi nema crnaca, već su to Afroamerikanci. Za divno čudo - belaca još ima. Ostaje pitanje zašto je reč „crnac” uvredljiva, a „belac” - nije?
Nije poželjno govoriti da je neko „retardiran” (bukvalno - usporen, ometen u razvoju), već su to „osobe sa posebnim potrebama). Ovaj prvi izraz smatra se pežorativnim, iako zapravo po značenju i nije uvredljiv, već samo označava činjenično stanje. Za Amerikance (pardon, građane SAD) nije poželjno ni da kažu „ilegalni useljenik”.
Maika Friman navodi i nekoliko univerzitetskih pravila američkih visokih škola, koja ukazuju da se kontrola govora već preobratila u - kontrolu ponašanja:
– Univerzitet „Braun”: zabranjuje bilo kakav govor koji „čini da se ljudi osećaju ljutim, nemoćnim ili obespravljenim”.
– Kolbi Koledž: zabranjen bilo kakav govor „koji vodi do gubitka samopouzdanja”
– Brin Mor Koledž: zabranjen „sugestivni izgled”
– Haverford Koledž: zabranjen „nepoželjan flert”
– Univerzite „Konektikata”: zabranjen „neprikladan smeh”
– Univerzitet Zapadne Virdžinije: zabranjeno korišćenje reči „mladić” i „devojka”, već se sugeriše da se kaže ljubavnik ili partner.
A evo šta preporučuje „Grend Valju” državni univerzitet: ne pominjati rasu ili starost osobe, ukoliko to nije relevantno za priču, a tu je i primer. Politički je korektno reći „Čudan čovek je razgovarao sa mnom u prodavnici”. Nekorektno je: „Čudan crni čovek je razgovarao sa mnom u prodavnici”.
S jedne strane, novogovor sužava fond reči a, sa druge, insistira da sklapaju nove reči, koje nisu stvorene „prirodnim” razvojem jezika. Tako je i kod nas došlo do toga da više ni u novinama ne smete napisati da je žena - profesor, astrolog, biolog, vatrogasac ili pilot. Novogovorske reči su ponekad relativno logične i u duhu jezika, a češće to nisu. Pa su tako nastale astrološkinja, vatrogaskinja, a možda će i pilotkinja (još nije sve usaglašeno). Sve to da bi se žene osećale bolje, pošto se o njima i inače toliko brine u društvu. Ako bismo počeli sa listom primera, daleko bismo stigli, predaleko... Ali, setite se samo onih žena koje su uzaludno tražile pomoć centara za socijalni rad i policije, da bi na kraju postale žrtve porodičnog nasilja. Posebna je priča da li je ljudima koji su sebe vekovima zvali Ciganima nešto bitno lakše u životu otkako su Romi. I da li je Bosancima bolje otkako su Bošnjaci i otkako su u svoj (naš zajednički) jezik dodali više turcizama.
Dakle, jezik se prekraja globalno, a i lokalno. Recimo, svi razumemo ono „vrh, br’te” i „ekstra”, iako to čuveno „ekstra” zapravo znači nešto sasvim drugo, različito od konteksta u kojem se upotrebljava. Nekada samo tražili, recimo „ekstra kečap” ili „ekstra sir” na pici. A da ne pričamo o skraćenicama u internet komunikaciji: LOL (smejem se glasno), OMG (O, moj bože), R.I.P (Počivaj u miru), ILU (volim te), CU (vidimo se) itd. WTF nećemo prevoditi.
U Orvelovom romanu bilo je zamišljeno da se Novogovor konačno prihvati do 2050. godine, a ne ranije - samo zbog tehničkih poteškoća prevođenja nekih dela klasika. A da li je nešto slično predviđeno i u stvarnom svetu... Kako je krenulo, ako je to plan - taman će na vreme biti sproveden.