Danijel Apro - Telepapatija

Napiši novu temu   Odgovori na poruku

Ići dole

Danijel Apro - Telepapatija

Počalji od Admin taj Ned Sep 20, 2015 8:06 pm



TAMO DALEKO


Jednom je autobus prošao kroz našu ulicu.
Samo jednom.
Zapravo nije prošao u pravom smislu te reči, nego je samo došao da pokupi ona svesna bića koja su ispraćala matorog Đuriku, u njegovu večnu piramidu na starom groblju u Jevrejskoj ulici. U toj ga je piramidi – ako pretpostavimo da se paralelnost s drevnom egipatskom civilizacijom ostvarila do poslednjeg detalja (a je ne vidim razloga zašto ne bi) – čekao jedan fraklić s dudovačom. Da ga dotuče, oživi, ili podari večnu slavu.
A ako bi se desilo da tog dana baš nije bivala Đurikina sahrana, autobuse smo viđali isključivo na „glavnoj“ ulici, onoj koja je nosila ime slavne solunske braće Ćirila i Metodija. Oni, ti autobusi, ponekad su čak znali da stanu izmedju dve stanice. I to isključivo zbog jedne osobe. Da, kad sam bio tek svesno biće u nastajanju, vrlo dobro sam znao: ako se plavi Volvo, tek tako, zaustavi na uglu naše ulice s tom “glavnom” – tamo negde ispred kuće matorog Antala, gde cveta limun žut – iz autobusa će išetati delimično i ovlaš raskopčana košulja izpeglana „na kotlić“. I u njoj komšija Toša.
Toša se u naš deo grada doselio iz Mošorina, kao da je kakav Svetozar Miletić, Isidora Sekulić ili šta-ti-ja-znam, i godinama je radio kao mesar u “Stoteksu”. Kada bi ti holesterol u krvi rapidno opao i kada bi zapao u apstinentsku krizu usled nedostatka svinjske masti u krvnim sudovima, Toša je bio čovek koji je završavao stvar s čvarcima. Tvrdio je da zbog svoje uzvišene profesije i uopšte uloge u društvu poznaje mnogo gradskih faca, pa samim tim i vozače u Gradskom saobraćajnom preduzeću, i da je to ustvari bitak cele misterije o “međustanici”. Razume se da smo zbog svega toga mi u komšiluku u Tošu gledali kao u polubožanstvo, otprilike kao starac Santjago u slavnog Di Mađa. Tako nekako.
U vremenu koje je nadolazilo, tiho i odlučno kao sezona monsuna nad Borneom, nažalost, neće više biti mesta ni za Tošu ni za “Stoteks”. Ali o tome nešto kasnije...
Početkom te, 1992. godine, čuvena praška Slavija slavila je stoleće postojanja, a meni je bilo sedam. Živeo sam na Telepu, jugozapadnom predgrađu Novog Sada. Niko nije znao da još uvek kakim u teget nošu s likom Patka Dače, da krišom slušam sve priče odraslih i da već izvesno vreme želim da se ubijem.

***

Autobus se parkirao kod tri lipe ispred Đurikinog dvorišta. Te tri lipe donosile su miris bezobrazno božanstven za to vreme koje je nadolazilo (da, tiho i odlučno kao sezona monsuna nad Borneom), zatim jedan debeli smislen hlad kao takav, i dva uzastopna para najdebljih fudbalskih stativa u Južnobačkom okrugu, među kojima sam ponekad zamišljao da sam Luka Markeđani. Dok se to, ako se ne varam prljavobelo, prevozno sredstvo nepoznatog broja motora i šasije uparkiravao usred tog i takvog mirisa, zaoralo je černozem teškim horizontalnim potezom čineći vukovar od vrlo respektabilnog terena za klikere na koji su dolazili čak i oni tipovi s čudnim pogledima, tamo daleko iz Ulice Stanoja Glavaša. I kojima smo o istom trošku otimali klikere „porculanere“.
Poslednji Đurikini pratioci ulazili su u autobus mirno i nespretno. Agresivni raspršivači blagosti i šeprtlje manira tabanali su po tom vukovaru od černozema u prećutnom kontekstu neizdrživog straha od smrti. Matori Janoš na sahranu je išao u kožnim papučama i nosio je svoj SHARP tranzistor koji je prošvercovao 1976. sa Sajma tehnike u Dizeldorfu. A to da reč „švercer“ potiče od nemačke konstrukcije shwarz herr, što mu dođe nešto kao „crni čovek“ (iliti čovek koji radi na crno) naučio sam od čika Duška Trifunovića i radiodifuznih signala medijskog javnog servisa Vojvodine. I još onda sam zaključio da smo jako mnogo reči pokupili od jednog naroda koji je živeo tamo daleko, i za koji smo verovali da je Nem. Pokupili bismo te njihove reči i izraze i onda im morfološka i semantička svojstva pojmovno preobrazili do neprepoznavanja.
Kibicfenster, rozbratna, kelerholc, lusterklemna, šarage...
Šarage su ograda na kolima sa zadnje strane, stražnji deo kola. U šaragama autobusa koji je došao da pokupi ona svesna bića koja su ispraćala nesrećnog Đuriku u njegovu večnu piramidu na starom groblju u Jevrejskoj ulici, sedeli su Matori Janoš, zatim njegov SHARP tranzistor prošvercovan 1976. sa Sajma tehnike u Dizeldorfu, te jedan čika koji se zvao Pinda. On se (bez cipela) ušetao u tu popodnevnu kolaž emisiju i seo tačno pored Janoša. Pinda je jedan nebitan lik... Zapravo svi tipovi iz ove galeriije uglavnom su nebitni... Ali ako nekoga baš zanima, na Telepu se priča da se Pindina fotografija dugo vrlo dobro kotirala kao potencijalna ilustracija za odrednicu „Mean Motherfucker“ u Velikom oksfordskom rečniku, ali da je na kraju za nijansu izgubio od jednog tipa koji je kasnije postao poznat po imenu Semjuel L. Džekson.
Odjednom, majstor prljavobelog autobusa – e to već ne znam od kojeg smo naroda pokupili da vozača zovemo „majstor“ – van svake logike, odlučio je da osmotočkaša zaokrene tek nakon ukrcavanja putnika. I dok je tako pun odavalaca poslednje počasti izvodio „lastin rep“ (tada još nisam znao da se taj agraciozni manevar tako zove) negde ispred dvorišta jedne strašne tete koju smo zvali Grofica, zamrsio se u neke kablove, počupao električni vod, i na kraju blago nakrivio jednu metalnu banderu. Pinda je popizdeo! Da je (ikada) nosio cipele, verovatno bi izuo jednu od njih i gađao majstora u glavu. Sreća pa nije. Ta lakrdija dostojna jedino čika Đurikine sahrane ostavila je dobar deo ulice bez struje. Tako da su ga svi u ulici dobro i po dobrome zapamtili.
Jer, zapravo, sve je stvar percepcije.
Evo ovako – nevezano za pokojnoog Đuriku, ali vezano za percepciju – moga je starijeg brata u Elektrotehničkoj školi profesor Sremčević naučio jednom prostornom štosu koji govori baš o tome. Ne sećam se ja tačno kako je taj štos izgledao, ali znam da se radilo o nekim tačkama koje si trebao povezati trima pravim linijama. Bilo je toliko tačaka i tako su bile raspoređene da se na prvi pogled činilo kako je to još jedna zamka iz Sremčevićeve virtuelne Zbirke nerešivih zadataka. Ali ceo štos bio je u tome da se izvučeš van te slike, izvan tih tačaka i jednu lajnu povučeš iz nekog udaljenog fokusa, gde joj je jedini bio put. Time je zadatak postajao veoma lak.
Percepcija!
E sad, da li zbog nestanka struje zbog incidenta s „lastinom repom“, ili nestanka struje usled redovnih restrikcija (Telep je spadao u takozvanu „Grupu 2“ za isključenja struje, zajedno s Grbavicom i Sremskom Kamenicom), ili ko zna zbog čega još, ali tih godina percepcije su se, definitivno, strašno vitoperile. Kao furnir. Mnogo godina kasnije u nedeljniku „Vreme“ – vucarale su se te papirčine i tada, 1992. godine, po našoj kući, premda ja sam više gledao slike (mahom Vuka Draškovića) – pročitao sam smatranja nekakvog, ispostaviće se, učenog čoveka o tome kako su „krvoprolića koja su usledila devedesetih, u velikoj meri oblikovala naše kolektivno sećanje na to vreme“. On je pojasnio da je „navodna lakoća kojom su nacionalisti došli na vlast u svim jugoslovenskim republikama jeste mit koji u životu održavaju kako nacionalističke tako i liberalne političke struje“. Pomešao sam potom koji od ovih pomenutih to rade s kojim motivom – mnogo je tu bilo učenih jezičkih konstrukcija za jedno obično telepsko, suicidalno dete – ali, navodno, jedni to čine da bi „sa sebe sprali istorijsku krivicu, prikazujući sebe kao izraz volje naroda“, a drugi kako bi očuvali „imidž neukaljane, prosvetljene elite koja društvo čuva od destruktivnih unutrašnjih poriva“.
Jebeš ga...
To veče, kao i svako drugo veče kada nije bilo struje, s babom i dedom igrao sam karte „mađarice“. To veče, kao i svako drugo veče kada nije bilo struje, pustili su me da pobedim.
To veče, kao i svako drugo veče kada nije bilo struje, želeo sam da se ubijem.

***

Sutradan je u samoposlugu „Centroslavija“ u Prvomajskoj ulici ušetao Matori Janoš. Nosio je vesti sa svog SHARP tranzistora. Vesti koje su, po svemu sudeći, u objektivnom smislu bile potresne, mada ih ja subjektivno nisam tako doživeo. Još manje Janoš.
Dobro, bio sam još dete i razgovor sa mnom nije se ticao pivotalnih životnih briga: nije obuhvatao podatke o dobavljačima otrova za prskanje trešanja, nestašicu slovenačkih cigareta, ni modalitete prevazilaženja impotencije. Za mene i Matorog Janoša počinjao je na jednak način svakog božijeg dana – njegovim pitanjem da li znam „zbog čega noge smrde“. Poštujući naš mali bizarni ritual, ja sam se uvek pravio da ne znam odgovor na tu dijalektičku bravuru i puštao ga da sam odgovori: „Zato što rastu iz dupeta!“. I onda se zadovoljno iscereka: „Buhahahaha“. Ja sam se svojski potrudio (jebeš trud koji nije „svojski“, je l’) da sakupim deliće svog poznavanja mađarskog jezika i pripadajuće kulture izražavanje, te da na kraju ljubazno otpozdravim.
Csokolom!
A Janoš je uvek stiskao taj glupi tranzistor svojim debelim belim prstima.
(Nisam voleo kad debele prste zovu ćevapima... Iako mi ni ćevapi nisu baš nešto posebno ležali, već samo hot-dog s pilećom viršlom i pavlakom koji je pravila jedna teta koja je imala kosu kao Karlos Valderama.)
Ti njegovi prsti (misli se na Matorog Janoša, ne na Karlosa Valderamu) koji, dakle, nisu bili kao ćevapi, bili su izrazito beli. Beli kao da ih Biljana beleše na Ohridskite izvori, kako smo u to vreme pevali na časovima muzičkog obrazovanja i udarali u metalofon kao popizdeli. Rekli su mi da se te bele pege mogu dobiti svuda po telu ako pušiš cigarete. A ponekad i ako ne slušaš roditelje, ne pereš zube redovno, ili ako čačkaš nos. Međutim, ja sam pronikao u njihove laži. Dobro, jasno je i meni bilo da je moguće da te, ukoliko ne uložiš dovoljno vrline u svoje postojanje, zadese neke veoma ružne stvari. Može, recimo, da ti naraste rep ako piješ kafu, u tome postoji sasvim uočljiv racio. Ali da od pušenja prsti pobele – ma daj! Ne, nisu oni mogli sa mnom tek tako...
U dubini svoje male, dečije, suicidalne, gotovo nikada dosledne duše znao sam da je Matori Janoš zapravo jedan preživeli fosilni ostatak, savršeni dokaz teorije Viljema Barouza da je beli čovek (u smislu coccasion) nastao od albino nomada iz pustinje Gobi. I sad, ne sećam se ja baš najbolje te priče, te Barouzove teorije, ali kako sam ja shvatio (ili još verovatnije – izmislio) sve je počelo u toj pustinji, pre mnogo (ili samo nekoliko) ponovnih rađanja kosmosa. Jer tamo daleko, u toj pustinji Gobi, postojao je jedan Utvrđeni Grad u kojem je živela gospoda i služila se nektarom i ambrozijom u izobilju, dok su van zidina Grada obitavali radnici, seljaci i poštena inteligencija koji su uglavnom – jeli govna.
Da, definitivno sam ovo izmislio...
Nepovezano sa dihotomijom Utvrđenog Grada, u tom je (kao uostalom i u svakom sledećem) kosmosu vladalo veliko neprijateljstvo između Zapadne i Istočne Koreje, što naizgled nema ama baš nikakve veze s Matorim Janošem. Međutim, kao što je poznato, svetovi se u svakoj svojoj reinkarnaciji ponovljaju, ali i blago (ređe naglo) distorziraju, što je sve vezano za nekoliko višeznačnih determinišućih faktora, na ovaj ili onaj način povezanih sa idejom i pojmom karme u širem smislu. Karma je, inače, vrlo komplikovan alat i u svom najprefinjenijem obliku može se sresti pojavom Erla Hikija iz serije My name is Earl. Ali ti Korejci (jednako Istočni i Zapadni) nikako da poveruju u Erla Hikija i karmu, tako da su osuđeni da u svakom uzastopnom univerzumu proživljavaju isto dosadno i zbunjeno trajanje koje neminovno vodi u vreli sukob čije se početne iskre niko ne seća. U sukobima su sećanja sasvim kratka.
Jedan savremeni mislilac Rodni Troter iz serije Only Fools and Horses ovu pojavo objasnio je rečenicom: „Ako reinkarnacija zaista postoji, poznavajući svoju sreću, verovatno ću se ponovo vratiti u obliku sebe“.
I tako se, rodnitroterovski, uvek potrefi da te dve nesrećne Koreje zađu u nuklerni rat. I svakog bogovetnog puta u tom hemijskom konfliktu neki se brkati zastavnik prve klase iznervira skorim saznjanjem da njegova 14-godišnja ćerka sluša popularnu muziku iz druge, dekadentne, mrske i neprijateljske Koreje. Pošteno se zapije i jednu bojevu glavu pošalje u pičku materinu, tačnije u pustinju Gobi, daleko od mora. I potpuno razori Utvrđeni Grad. Sva ona silna gospoda po persijskim tepisima isprosipa svoja lanom nauljena creva, a preživi samo radništvo, seljaštvo i poštena inteligencija. Oni, pak, poblede od muke i radijacije, i pretvore se u vibrantni čopor lutajućih albino nomada koji će svoju novu postojbinu naći tek nekoliko stotina godina kasnije na Farskim Ostrvima. A utom i Atila Bič Božji otkrije Evropu i sva dalja istorija je jasna i linearna. Sve je evidentno, kao mormon na biciklu. Beli varvari su na ovom kontinentu karmički neizbežni, a izgleda da je plastična svrha Matorog Janoša da građane, muškatle i ostalu stoku podseća na naše albino pretke, te da življu Telepa javlja najnovije vesti iz zemlje i sveta.
I sad, iako prethodnu noć, je l', nije bilo struje, Matori Janoš je, kao ponosni vlasnik tog čuvenog SHARP tranistora prošvercovanog 1976. sa Sajma tehnike u Dizeldorfu, jedini na Telepu prisustvovao magičnom interfejsu otuđene države i pogubljenog stada (to stado se iz vizure drugog „Dnevnika“ nacionalnog medija nazivalo „dragim slušaocima“). Inače, radijska centralna informativna emisija bila je za oktavu manje odvratna od televizijske. Verovatno zato što su u televizoru živeli ljudi za oktavu manji od onih malih ljudi iz radija.
Tu noć moj tata je mrmljao kako je možda i bolje što nema „Dnevnika“ jer ne može još jednom da sluša kako on zapravo živi u Švedskoj (uvek je kao primer koristio Švedsku, jer Telepčani endemski uglavnom ne razlikuju Norvešku od Danske). Ja sam tu noć, uprkos trijumfalnom performansu u kartama „mađaricama“, zaspao teško i dugo sam se prevrtao u svojoj novoj posteljini s Moćnim rendžerima. Jer već sam bio navikao da ležem s upaljenim svetlom i nestanak struje me je poremetio. Konačno, prebrojao sam 1389 ovaca i utonuo u dečački san. Usnio sam Mačkov sprud na Dunavu, na njemu raskalašni dečiji rođendan na kojem su se svi napili i zaboravili na decu i niko nije primetio kako se sprud independentisao, počeo da lebdi sve dalje od Švarcvalda, jezdi ka prolazu s imenom Agiosa Georgiosa i proživljava sudbinu Atlantide, tamo daleko, u Crnom moru koje nikada nije bilo crnje. I dalje. Slana voda ušla je u trubu  poslednjeg svirca. Deca su se podavila mnogo ranije.
A Janoš je u samoposluzi „Centroslavija“ u Prvomajskoj ulici na Telepu vikao (bio je nagluv, pa je uglavnom vikao) kako je stvar jako loša, kako su nas svi napustili i kako su samo nekakva afrička braća ostala na našoj strani. Tog 30. 05. 1992. donesena je Rezolucija 757 koja je trebala da izoluje Saveznu Republiku Jugoslaviju u tačno utvrđenom sferama delovanja iznetim u ukupno osam tačaka. Matori Janoš pominjao je za mene i za njega nepoznatu reč: „Embargo“.
Prodavačica u „Centroslaviji“ nameštala je brushalter kao da se ništa nije dogodilo. A neka nasumična baba pipkala je svaki jebeni hleb. Pojedinačno i pobožno.

***

Odrasli su danima, tamo ispred samoposluge „Centroslavija“ u Prvomajskoj ulici na Telepu, pričali kako su još samo neki Afrikanci glasali protiv tog mističnog embarga, tamo negde u nekoj zgradi koja se zvala Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Koliko se ja sećam, u svim tim racionalizacijama i post-dramatizacijama niko nije tačno potrefio zemlju-članicu koja je glasala protiv Rezolucije 757. Znalo se jedino da se nalazi u nejasnim koordinatama, tamo daleko između Namibije na Jugu i Libije na Severu, te Gabona na Zapadu i Sudana na Istoku. Meni je taj Gabon bio jako simpatičan jer sam odranije znao da je odatle došao prvi crni fudbaler u dresu Vojvodine – Anselm Delika, poznat po nadimku Žika.
Posle su mi rekli da Žika nije bio „crnac“, već „Afroamerikanac“. A meni to nije ulazilo u glavu. Kako je to bilo moguće da Žika bude nekakav „Amerikanac“ kad u životu nije bio na američkom kontinentu? Živeo je u Gabonu i u Jugoslaviji, i to je bilo to. Samo je još jednom bio u Rumuniji, na prijateljskoj utakmici protiv Politehnike iz Temišvara. Nije ulazio u igru, ali je dobio žuti karton zbog preteranog radovanja posle drugog gola Vojvodine (utakmica je završena rezultatom 2:2 i u novinama je konstatovano da je „pobedio fudbal“). I zašto bih ja sad njega zvao „Afroamerikancem“? Pa pre je bio „Afrorumun“.
Sve te pikanterije o Voši pokupio sam u knjigama i monografijama o lokalnoj fudbalskoj istoriji koje mi je poklanjao Čika Velja.
E, taj Čika Velja, on već jeste bitan za priču...
On je bio jedan dobroćudni Telepčanin koji je pisao, i pisao... Pisao je dva tipa tekstova: a) jednostavne elegantne posvete načičkane krasnopisom i b) postmoderne drame bez pravih svršetaka. Ovo prvo sam znao iz onih publikacija koje mi je poklanjao, a ovo drugo sam dokučio telepatijom.
Da, svi Telepčani bave se telepatijom.
Nije to ništa čudno! U drugim delovima grada, telepatija je možda nešto previše onostrano, neki bi čak ustvrdili nepostojeće, ali mi smo dobro znali da svaki mali Telepčanin pre svoje pete godine već poznaje sve osnovne tehnike telepatije, baš kao što svaki mali Pakistanac rastura kriket. „Ima nešto u zemlji, u vodi, u vazduhu... Očin će ga znati“, govorio je moj deda. Recimo, nekadašnji veliki šampion u maratonu, legendarna „češka lokomotiva“ Emil Zatopek, jednom je proveo leto u Etiopiji, gde tiha putuje Morava. Kažu da je, kada je izjutra izašao na ulicu da džogira, shvatio kako je svako bosonogo etiopsko dete (bez obzira da li je po etnicitetu Oromo, Amhara, Somali, ili Tigraj) dobrano brže od njega.
Telepatijom sam se, dakle, poslužio da vidim šta se dešava u poslednjoj Čika Veljinoj drami. Možda to nekome deluje kao flagrantni primer ugrožavanja privatnosti, ali to je jednostavno bio jedini način, pošto on nikako nije verovao u objavljivanje književnih dela (Čika Velja nije verovao u postojanje još mnogih stvari: koncepta tačnog datuma, hemijskog elementa natrijuma, kao ni kivija – ptice koja ne leti). I tako, otišao sam jednog dana iza šupe, napapučao sandale, uhvatio plastičnu igračku (nindža kornjaču Rafaela) u levu ruku i plehani tanjir s krempitom u desnu i kako to već ide... Da ne pominjem sad sve detalje kako se praktikuje telepatija. Ko je sa Telepa, sve mu je jasno; a ko nije džaba mu sav trud! Stajao sam iza šupe zagledan u severo-istok, slao jarke svetloplave vibracije i sricao dramski tekst u nastajanju. Čika Veljinu dramu bez ikakvog naslova, i s podnaslovom na engleskom jeziku – „Tito's Funeral Afterparty“.
U toj Čika Veljinoj drami paralelno se odvijalo nekoliko priča. I nisu sve bile potpuno originalne. Da, Čika Velja nije verovao ni u originalnost kao takvu. Ponekad bi odlučio da se zajebava s klasičnim tekstovima, pa su se na toj čudnoj sahrani – čudniju od Đurikinog ispraćaja u večnu piramidu – odigravali, recimo, Viljem Šekspir (nije u srodstvu s Barouzom) ili Semjuel Beket (nije u srodstvu s L. Džeksonom). Tako na tom „partiju“, recimo, indonežanski predsednik Suharto, rumunski staljinistički baron Nikolaj Čaušesku i odmereni kralj Olaf V od Norveške nešto čekaju.
Dosađuju se kao miš koji živi na Sputnjiku i čekaju da se u hotelu pojavi Nikola Karović sa pripadajućom leptir-mašnom i marijačima (naslućuje se da muziku pozvao izaslanik grčkih socijaldemokrata Andreas Papandreu). Suharto je jugoistočnoazijski simpatičan, dopadljiv i ljubopitljiv, i on donosi sve informacije. Čaušesku je uspaljen zbog dolaska na zapad kao mačak u februaru (Elenu je ostavio kod kuće, u kuhinji, „gde joj je i mesto!“). Puši, pije, dernja se i u svečanom salonu štipka prve dame za ekselencijska dupeta dok ove ceremonijalno čekaju da iskažu podršku neutešnoj udovici. Kralj Olaf V metodološki dosledno analizira informacije koje kao lopatom tovari Suharto i svaki čas zagleda kuda se vrzma Margaret Tačer u koju je potajno zaljubljen.
To je zapravo momenat u kojem se u priču uvode Romeo i Julia. S tim što se dama iz porodice Kapuleti ovde poprima sve ključne karakteristike tipične britanske, raspandrkane turistkinje na prolećnom raspustu. Margaret Tačer, Gvozdena lejdi, sakrila se negde iza Gvozdene zavese i otkopčava (gvozdeni?) rajsferšlus prišiven na pantalone koje nosi Kim II Sung, svemoćni vladar Severne Koreje (nema veze s Istočnom i Zapadnom). Brežnjev je tu već popizdeo: odbija svo posluženje i raspituje se „gde je onaj mali napaljeni Kinez?“. Sluti da ovaj remeti sklad bipolarne planete ližući uši latentno erotične Margaret.
Tu nastaje fin rez. Čika Velja je svestan da se ovde ne radi o klasičnoj drami i da se ne mora pridržavati jedinstva mesta i ostalih sranja. Fokus priče pomera se ka dva sasvim logična, ali uvređena gosta: Džimi Karter i Fidel Kastro, nisu se pojavili na partiju. I sada sede u jednoj vili u Portoriku, piju rum i igraju domine. Karter je na sahranu, kažu hroničari, poslao svoju mamu, lejdi Liliam Gordi. Karter i Kastro nadaju se da će im Liliam javiti kako je žurka apsolutni promašaj.
A za to vreme na partiju...
Priča da će se pojaviti Nikola Karović sa pripadajućom leptir-mašnom i marijačima pročula se među zvanicama. Njegov tenor izuzetno je cenjen među nesvrstanim narodima i narodnostima. Atmosfera ide u jednom pravcu – u širinu! Gadafi se oblebao otprilike kao Pinda posle Đurikine sahrane. Prošvercovao je kilo kritskog likera od mastihe i već se penje na sto i zapeva numere Nede Ukraden, Na Krfu živeh ja... Dva puta je pokušao da skine gaće, ali mu je Sadam Husein nešto došapnuo na arapskom, te se ovaj primirio. Na očiglednu radost jedne malodobne holandske princeze i nekoliko libijskih kamila, takođe malodobnih. I Vili Brant je poklekao kao da je u Varšavi. Naručuje Valjevsko pivo, kaže samo da ne bude u zelenoj flaši.
Indira Gandi peva „Tamo deleko“.
Kralj Olaf V od Norveške zagleda gde je Margaret, što se toliko zadržala u toaletu, da joj nije pozlilo...
PUF!
Onda se preko svih tih napisa i žvrlljotina pojavljuje velika crvena tufna s natpisom „18+“. Ta govna postoje čak i kada sadržajima pristupaš telepatski! Eh, nije telepatija internet... Sve što sam mogao saznati bila je nejasna skica epiloga Čika Veljine drame. Državnici, naime, stoje ispred hotela i čekaju autobus da ih vrati da vladaju u svojim parčićima univerzuma. Članovi delegacije Istočne Nemačke dele aspirine unaokolo: nakupovali su se Bayerovih proizvoda i planirali su da ih prošvercuju u svoj socijalistički raj (videti pod: shwarz herr), ali uviđaju da je vrag odneo šalu i da treba pomoći ljudima. Gadafi, iz cuga, sasipa celu tablu niz grkljan. Vođa istočnonemačke delegacije, predsednik Erih Honeker, ništa od svega toga ne primećuje jer je polegao popreko po bedrima avganistanskog sultana Alija i belgijskog kralja Boduena Prvog. I drema.
Lejdi Liliam i Gordi Karter svom sinu Džimiju i Fidelu Kastru šalje telgraf u kojem piše: „Jebote, kakvu ste žurku propustili STOP“. Svi likovi iz Čika Veljine drame bez ikakvog naslova, i s podnaslovom na engleskom jeziku - „Tito's Funeral Afterparty“, čekaju autobus ispred jednog znaka „STOP“.
Ali autobus ne dolazi. Nema ga i nikada ga neće ni biti. Niko ne zna gde je nestao... Ja sam zaključio samo da toga dana sigurno nije bio u našoj ulici zato što je tada, barem kako se priča po Telepu, čika Đurika bio živ, zdrav i debelo nacvrcan od dudovače. Možda je autobus bio u nekoj drugoj ulici na Telepu i prevozio neke druge pratioce nekog drugog polaznika, ka nekoj drugoj večnoj piramidi. Ali ja to nikada nisam saznao.
Inače, čika Đurikina supruga, Ilonka-Neni, sasvim je solidno podnela lošu vest. I onu o Đurikinoj smrti i onu o uvođenju sankcija.

Odlomak iz romana, uskoro u izdanju Nove POETIKE - Argus Books&Magazines


Poslednji put izmenio Admin dana Ned Jan 24, 2016 6:28 pm, izmenio ukupno 2 puta

_________________
Ja i moj ludak smo blizanci
avatar
Admin
Admin

Posts : 122
Join date : 06.07.2015
Age : 52
Location : Zemun

Pogledaj profil korisnika http://www.argusbooksmagazines.com

Nazad na vrh Ići dole

Roman izašao iz štampe

Počalji od Admin taj Ned Okt 18, 2015 5:39 am


_________________
Ja i moj ludak smo blizanci
avatar
Admin
Admin

Posts : 122
Join date : 06.07.2015
Age : 52
Location : Zemun

Pogledaj profil korisnika http://www.argusbooksmagazines.com

Nazad na vrh Ići dole

Recenzija na Goodreads

Počalji od Admin taj Ned Jan 24, 2016 6:33 pm

Devedesete, vreme ratova, sankcija, izbeglica, iz vizure sedmogodišnjeg dečaka koji odrasta u Telepu, naselju u Novom Sadu. Iznenađujuće su tačna i duhovita promišljanja ovog dečaka, koji je događaje iz svog okružanja, ali i one saznavane sa tranzistora matorog Janoša, marke SHARP, prošvercovanog 1976. sa Sajma tehnike u Dizeldorfu, oslikao iz svog, ličnog ugla, dajući im smisao dečjom logikom.

Lazar Janić



Telepapatija na Goodreads

_________________
Ja i moj ludak smo blizanci
avatar
Admin
Admin

Posts : 122
Join date : 06.07.2015
Age : 52
Location : Zemun

Pogledaj profil korisnika http://www.argusbooksmagazines.com

Nazad na vrh Ići dole

Re: Danijel Apro - Telepapatija

Počalji od stojke222 taj Ned Nov 18, 2018 7:53 pm

Nećete zažaliti ako pročitate!!!
avatar
stojke222

Posts : 1
Join date : 18.11.2018

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Danijel Apro - Telepapatija

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Možte odgovarati na teme u ovom forumu