Lazar Janić & Stevan Šarčević - Dan posle kraja

Napiši novu temu   Odgovori na poruku

Ići dole

Lazar Janić & Stevan Šarčević - Dan posle kraja

Počalji od Admin taj Pet Jan 08, 2016 3:30 pm


Četvrti nastavak serijala o Aleksi  Lakiću

Artriljerija je još pre one dvodnevne kišurine izrovašila okolinu. Dno kratera je ljigavo i hladno. Tupi udarci unaokolo. Prasak iz daljine. Dve rupe dalje je Aleksa. Povremeno dobacuje nešto, ali odavde ga nikako ne razumem. Pomišljao sam da se prebacim u sledeći krater, ali noge ne slušaju. Ukočile se odjutros. Valjda bolje od ove zbunjene glave znaju koji su nam izgledi. Pa čak i da tamo stignem živ, šta će se promeniti? Pogled na krajolik?

Znate, u mutnoj vodi govna uvek isplivaju na površinu. Kad pomislim na stare dane koje sam mrzeo, a sada mi nedostaju, prožme me seta. Ona gotovo zaboravljena svakodnevica Bellanda sada mi se čini kao uzor mira i spokoja. Svet se promenio.
Republiku nisu zaposeli pesnici i džentlmeni, nego ološ koji je preživeo raspad sistema i istrajao u nametnutoj borbi za opstanak. Njihovi čopori vršljaju po provinciji izbegavajući vojne postrojbe Unije i Republike, pa pljačkaju i siluju kao šakali. Imaju i oni svoje predatore, ali ni ti vukovi nisu ništa bolji od njih, s tom razlikom što ubijaju bez svedoka.

Evo i letećih cirkuzanera. Rasturaju nad glavom već treći put odjutros. Štepanje unaokolo prestaje. Snajper bate ih primetili, pritajili se. Bum - bum. Avijacija istovarila bombe pa beži pre no što ovi dovuku protivavionce, ali su nam obezbedili minut zatišja kao stvoren za bekstvo. Iskačem iz rupe, grabim Aleksu i bežimo ka šumi. Samo da ne naletimo na minu...

O bože, ovaj čovek se ponaša kao budala. Dok jurimo niz padinu, kroz glavu mi prolaze meseci tumaranja kroz najopasnije predele Republike u potrazi za prokletom spravom za koju više niko nije siguran ni da li postoji. Unijske rakete su već odavno sravnile sa zemljom sve laboratorije Republike, a s njima je nestalo i mešetarenja po vremenskoj osi. Navodno ipak postoji još jedan uzorak prostor-vremenskog adaptera i Aleksa je zapeo da ga pronađe po svaku cenu. Navodno je taj uzorak u rukama Rašine ekipe, bande za koju se pričalo kako je izuzetno opaka. Pratili smo vrlo rizičan trag.

Uzalud odvraćam Aleksu. Ja znam nešto čega on nije svestan. Meštani naselja kroz koja smo prolazili potvrđivali su moje najcrnje slutnje opisujući visokog tipa u vikoplastu. O da, znao sam tog čoveka. Raša Tudej nije bio niko drugi nego pukovnik Rastislav Jokanović. Njega i njegove ljude sam svojevremeno itekako dobro poznavao. Zajedno smo služili na Ursus Majoru. Tada je zapovedao specijalnim jedinicama Republike. Jedinicama čija je svrha bila eliminacija neprijatelja. Možda reč “opasno” tačno opisuje njegovu hordu, ali nedovoljno precizno. Pre bih rekao da se radi o najbestijalnijoj sadističkoj hordi raspomamljenih umobolnika koja je ikada hodala ruševinama Republike.

Dan posle kraja

_________________
Ja i moj ludak smo blizanci
avatar
Admin
Admin

Posts : 103
Join date : 06.07.2015
Age : 52
Location : Zemun

Pogledaj profil korisnika http://www.argusbooksmagazines.com

Nazad na vrh Ići dole

Odlomak

Počalji od Admin taj Ned Jan 17, 2016 12:00 pm

Temperatura okoline naglo se menja. Iz lokvi se uzdižu isparenja i sve bledi i nestaje u neravnomernoj izmaglici. Lokacije hramova Bratstva Drveta su uvek na ovakvim mestima. Koliko god da su uticajni, bolje je držati se podalje od pohlepnih očiju. Ovaj njihov hram je uz samu rečnu obalu. Skriven kao i svi ostali.
- Stigli smo - oglasi se Aleksa savršeno sinhronizovano sa paljenjem rumenih tačaka na našim grudima. Aleksini implanti smesta reaguju i laserski nišani se povlače. Ma koliko neverovatno delovalo, čak i u ovom haosu u koji se Republika pretvorila postoje neutralna, pa samim tim i bezbedna mesta. Problem je što su ta mesta namenjena onima koji imaju čime da plate svoj boravak. Sirotinja i dalje gine kao stoka.
Efemerni Kult Drveta koji sam progonio po Bellandu se pretvorio u svoju suprotnost. Sad je krem nekadašnjeg megapolisa, isti koji su ih još nedavno prezirali, traže skrovište od njih.
Tip u teškom borbenom oklopu izranja iz magle poput duha. Bez reči nam domahuje i vodi nas ka prolomu u tlu koji nikad ne bih zapazio da mi nije na njega ukazano. Pratimo ga kroz nekakav betonski tunel i ja shvatam da ulazimo u skriveni bunker. Kako li im je ovakav objekat armija prepustila? Izgleda da je bilo mnogo mutnih radnji dok se Republika raspadala. Spustivši se niz silne stepenike stigosmo do dva mrgodna i opako naoružana oklopnika skočanjena pred vratima označenim stilizovanim crtežom drveta.
Ulazak u prostoriju predstavlja žestok šok za moje nenaviknute oči. Sve sam očekivao samo ne tako neodmereni luksuz. Gotički zakošeni plafoni, mermerna stepeništa, čudesne granitne pločice i zidovi obloženi plemenitom borovinom blješte, a još više blistaju elegantno odeveni ljudi okupljeni oko golišave curice što recituje stihove iz poznate mi knjige, klečeći kraj crno obojenog panja, dok joj oko zglavaka blistaju metalni okovi. Recepcija je pedesetak metara dalje, a nad pultom je uspravljeno ogromno stablo. Devojče koje se osmehuje iza pulta je prava bomba i to vrlo skromno odevena bomba. Kad rekoh skromno, mislim na količinu tekstila koji pokriva to raskošno telo.
Curica je profesionalka i proverivši Aleksin implant uz osmeh ukucava nešto u računar.
- Nadam se da mi nećete zameriti što moram insistirati na tome da mi predate sve vaše oružje. Biće vam vraćeno čim napustite Hram - izgovara glasom koji zvuči kao da nas poziva na blud.
U istom trenutku tresak mi privlači pažnju, pa se osvrćem. Okupljeno društvo koje sam malopre zapazio aplaudira damici sa sekirom koja pažljivo briše krv sa sečiva. Jedan od gostiju nehajnim pokretom šutira odrubljenu glavu devojčice koja je do malopre čitala stihove iz "Kremanskog Proročanstva" natrag prema panju kraj kojeg se njeno telo još uvek batrga. Stresam se, pa predajem recepcionerki svoju pušku, revolvere, noževe, granate, pa čak i svoj maleni skriveni pištolj. Ima nečega u njenom pogledu što upozorava da nije pametno ni pomisliti na pokušaj prenebegavanja njenog zahteva.
Pošto joj je i Aleksa predao oružje, recepcionerka poziva jednu još atraktivniju i još slabije odevenu devojku da nas odvede do sobe. Ponekad se zaista zapitam kolikim sredstvima Aleksa raspolaže? Nije ovo prvi put da nam njegovi tajni računi otvaraju put. Devojka što korača pred nama ima iritantni izgled francuske sobarice. Bela čipkasta keceljica preko crne mikro haljinice, zavodljivo obrubljena belom čipkom, zategnute crne čarape s podvezicama koje bezobrazno izviruju ispod haljine i cipele neopisivo visokih potpetica. Kosa joj je povezana urednim čipkastim povezom, a oko dugačkog vrata nosi svileni povez. Ljubazna je kao i prethodna. Iako ni reč njenog neprestanog brbljanja ne razumem, u prijatnom društvu brzo stižemo do apartmana. Klinka je uporna da nosi kofere, iako pokušavam da joj ih otmem.
Kad najzad ostasmo sami, Aleksa se osvrnu po sobi. Tavanica je kupolasto uzdignuta, grede, namerno sirovog oblika, upečatljivo se protežu služeći kao nosač osvetljenja vešto uobličenog u vidu svećnjaka. Na istočnoj strani nalazi se ogromni kamin od prirodnog kamena, dok su zidovi prekriveni plemenitim drvetom. Po podu ručno tkani tepih, a nameštaj je kombinacija kože i plemenitog drveta. Slike na zidovima deluju skupo. Zaustih da se pobunim, ali me Aleksa prekida postavljajući kažiprst na usne dok drugom rukom pokazuje na jednu od slika. U prvom trenutku ništa ne razumem, tek tren kasnije stiže prosvetljenje. Hotel je pretrpan prislušnim uređajima i Aleksa to zna.
Onda najednom osećam zujanje u ušima i obuhvata me vrtoglavica. Aleksa mi odzvanja u glavi. Mrzim kad to radi. Prokleti telepata.
- Digao sam empatičke štitove. Kult se obogatio trgujući informacijama i ne želim da saznaju da će im se prostorno vremenski adapter uskoro naći nadohvat ruku. Sutra ćemo se naći sa predstavnikom dezertera i otkupiti uređaj. Dotle se odmori ili se zabavi sa nekom prostitutkom, ali čak ni u mislima ne poseži za svrhom našeg dolaska. Ne mogu znati da li kultisti imaju nekog telepatu ovde - obratio mi se mislima Aleksa. Klimnuh glavom i pritiska nestade. Legoh na krevet. Sutra ćemo najzad završiti ovo opasno putovanje, pa će se Aleksa valjda smiriti. Mada...
S njim nikad nisi siguran.

_________________
Ja i moj ludak smo blizanci
avatar
Admin
Admin

Posts : 103
Join date : 06.07.2015
Age : 52
Location : Zemun

Pogledaj profil korisnika http://www.argusbooksmagazines.com

Nazad na vrh Ići dole

Odlomak II

Počalji od Layanich taj Ned Jan 17, 2016 12:12 pm

U stvari, sve je počelo stotinama godina ranije kad je Aleksa Lakić Junior cimnuo okovratnik kaputa naviše i navukao šal na usta da bi se odbranio od zimskog vetra koji je divljao noseći izmaglicu, zaleđeno inje i smog, pa je podigao pogled i osmotrio staru, ružnu građevinu pred sobom. To je ta adresa, pomislio je.
Zgrada je imala blizu sto godina, i samo zahvaljujući tome što je bila u starom jezgru grada, još nije bila srušena i zamenjena novim, staklenim oblakoderom. Prepoznao ju je sa fotografija, uprkos oronuloj fasadi.
Pogledom je pomilovao zgradu, pošavši od krovnih prozora, silazeći metalnim olukom, koji se prekidao na prvom spratu tvoreći ispod sebe zid od golih cigala sa kojih je vlaga odnela i poslednje mrve maltera, pa je najzad spustio pogled na ogromnu metalnu roletnu koja je zatvarala ulaz i izlog pred njim.
Iz beogradska advokatska kancelarija njegovog oca, koju je nazvao čim je sleteo na aerodrom, saopšteno mu je da ključ može dobiti kod rođaka na istoj adresi. Mile Desertić, rekoše, imao je ključ Aleksinog stana već trideset godina.
Aleksa Lakić Senior (mada ga za života niko tako nikada nije zvao, nego su ga zvali Laki), njegov otac, mnogo je voleo tog svog rođaka. Zna Junior, pričala mu je Marija, njegova majka, koja sad počiva na Père-Lachaise
Znao je da će prvi čovek koga treba potražiti kada se prvi put bude vratio u Beograd biti upravo Mile Desertić. Ispostavilo je da je u međuvremenu proteklo trideset godina.
Pored roletne bila su široka ulazna dvokrilna hrastova vrata. Na zidu pokraj njih i red interfona. Pritisnuo je poslednje dugme, obeleženo sa Desertić. Sačekao je malo, pa još dvaput zazvonio.
Ništa se nije čulo, ni zujanje mehanizma za otključavanje vrata, niti krčanje iz interfona…
Stan je bio prazan.
Učinilo mu se čak i da je odahnuo sa olakšanjem, ali se ubrzo zabrinuo.
Morao se pomeriti sa ulice.
Bio je siguran da niko još nije saznao da se obreo u Beogradu, ali to se moglo vrlo brzo promeniti. Beograd je postao evropski metropolis, mada još uvek samo zadnje dvorište Unije. Njegovi progonioci ga i ovde vrlo lako mogu potražiti.
Okrenuo se da pogleda niz ulicu, izmaglica mu je sakrila njen kraj, a onda je pogled vratio nazad odakle je i došao. Setio se da je preko puta video mali bistro, jedva pedesetak koraka niže.
Bilo je rano poslepodne tog decembarskog dana 2042. godine.


***


Dvadeset godina ranije zamalo su se majka i on vratili u Beograd, onda kad je prvi put upao u nevolju zbog svog jedinstvenog dara.
Ipak, nisu. Mama je odlučila da se iz Pariza presele samo osamdesetak kilometara severnije, u Klermont. Kupila je na brzinu malu kuću u uskoj, krivudavoj, brdovitoj i obrasloj zelenilom Rue de la Cavee, potrošivši skoro celu neveliku ušteđevinu od prodatih slika.
Ostavili su ih na miru… Tad još nisu znali sve njegove kvalitete, Alen je imao samo deset godina, isto kao i Aleksa, i nije znao ocu da objasni šta ga je snašlo, ili mu nisu sasvim poverovali…
Ali, danas je siguran da ga nikad više neće ostaviti na miru!
Šoljica turske kafe i mala kisela stigle su pred njega na sto dok je gledao kroz prozor na ulaz zgrade pred kojom je do malopre bio. Zbog tog pogleda je i izabrao baš ovaj sto. Konobar je bio mator i debeo, Aleksa je pomislio da je to verovatno gazda bistroa. Smejao se okrnjenim zubima i pokušao je da započne razgovor o vremenu, ali Aleksa ga nije ni pogledao, samo je izvadio iz džepa zgužvanu novčanicu od deset evra i ćušnuo mu u šake, bez kusura.
Konobar se vratio za šank i nastavio započeti razgovor sa gostom ispred koga su bile dve flaše piva. Aleksa je znao srpski, to mu je, pored francuskog, bio maternji jezik, ali ova dvojica su pričali nekim iskvarenim dijalektom sa podaljih planina. Beograd je zato i bio metropolis. Tim su ga učinili upravo dođoši koji su u milionskom broju ostavili svoja zagasla ognjišta diljem Srbije, a ne beogradska aristokratija čiji rodoslovi počinju i završavaju ovde. Da je ostao samo s njima, danas ne bi bio veći od nekadašnje turske kasabe.
Srknuo je malo kafe, a onda sa gađenjem odgurnuo šolju dalje od sebe, na ivicu stola, ispravši usta kiselom vodom. Turska kafa nije bila njegovo omiljeno piće, ali je bila jedina vrsta kafe koja se u ovom bistrou služila.
Aleksa Lakić Junior je izvadio iz unutrašnjeg džepa kaputa malu kožnu beležnicu i naliv pero, otvorio je na poslednjem zapisu i nastavio da rešava matematički zadatak koga je sam sebi zadao još u avionu iz Pariza za Beograd. Kad god je bio nervozan, rešavanje matematičkih problema ga je opuštalo. Povremeno je bacao pogled kroz prozor, prema staroj zgradi.
Aleksa Lakić Junior je bio profesor. I to ne bilo kakav profesor, nego dvostruki doktor - fizike i psihologije. Diplome je zaradio na prestižnoj Sorboni u Parizu, jednu u dvadesetrećoj, drugu u dvadesetpetoj godini života. Iako su mnogi koji su ga ovlaš upoznali imali pogrešno mišljenje da je autističan, zato što nije govorio mnogo, on zapravo nije želeo da priča o nebitnom. Nije se uklapao u obrasce ponašanja druželjubivih ljudi. Aleksa je imao IQ195 i fotografsko pamćenje. Sve što bi video, čuo ili pročitao mogao je i posle više godina od reči do reči ponoviti. Na ispitima je mogao ponoviti celo predavanje profesora na zadatu temu od pre više meseci, začinjeno sopstvenim inteligentnim zaključcima. Eto, i ceo ovaj besmisleni razgovor u bistrou, o ceni veštačke hrane na crnom tržištu i rezultatima lokalnog fudbalskog tima iz treće lige, da je hteo, mogao je od reči do reči zapisati baš u tu beležnicu u kojoj je rešavao matematičke probleme.
Ali, Aleksa sada nije bio profesor. On je bio samo prognanik zbog tajni do kojih je došao!
Najveću grešku u svom životu napravio je kad je pristao da potpiše ugovor da radi za Kvark korporation.
Kasno je saznao da je Alen, njegov prvi neprijatelj iz detinjstva, jedan od izvršnih direktora…


***


Ulicom u ovo zimsko poslepodne nije prolazilo ni mnogo prolaznika niti mnogo automobila. Nekoliko ljudi je izašlo i još nekoliko ušlo u zgradu koju je posmatrao, ali nekako je znao da niko od njih nije Mile.
Ali, ovaj prolaznik koji je upravo prošao pored izloga bistroa, ovlaš ga pogledao kroz prljavo staklo svojim zelenim očima i hitro se okrenuo prema ulici prelazeći je brzim koracima, dok nema vozila, dijagonalno prema ulazu u zgradu, Aleksi se se učinio poznatim! Osetio ga je kao da mu je brat blizanac! Uspeo je da uhvati samo jednu nebitnu misao o kašnjenju da se javi nekome? negde?... a onda mu je izašao iz dometa. Ali je znao da je to Mile Desertić!
Ustao je i izašao iz bistroa bez pozdrava. Nije žurio, lenjo je prešao preko ulice osmatrajući bilo šta sumnjivo. Nije verovao da su ga pratili i već pronašli, ali malo opreza neće škoditi. Čovek se spetljao pred ulazom tražeći nešto po džepovima, i po torbici koju je nosio o ramenu, pa ga je stigao u trenutku kad se ovaj spremao da napokon pronađeni ključ gurne u ključaonicu.
- Mile Desertić? - kratko je upitao prilazeći mu iza leđa.
Čovek se okrenuo i oštro pogledao mladića pred sobom.
- Ko pita? Da, jesam, ja sam Mile.
- Izvinite, da vam se predstavim, ja sam Aleksa Lakić Junior, sin Alekse i Marije Lakić, vaših rođaka - rekao je osmehujući se, a zatim je dodao tiše: - Ja sam vaš brat od ujaka.
Empata u njemu je iznenada zapljusnut izlivom emocija krupnog čoveka ispred sebe. Osetio je neopisivu sreću, ali i dobar deo tuge koja se oživotvorila kroz suze u zelenim očima. Krupni čovek je iskoračio dva koraka prema njemu, zgrabio ga i zagrlio, smejući se i plačući istovremeno!
- Aleksa… Aleksa… - zamucao je, odigavši ga od zemlje.
Naglo ga je spustio, odmakao se tek toliko da ga ispruženim rukama uhvati za ramena i pogleda u oči.
- Da… Ličiš na Aleksu… Mada ja Lakija nisam znao kad je bio tvojih godina, ali mora da je baš tako kao ti izgledao! Nego, kako je Marija? Da li je i ona došla? - pitao je na kraju pogledajući niz ulicu.
- Majka je prošle nedelje umrla. Sahranio sam urnu sa njenim pepelom na Père-Lachaise istočnom groblju u Parizu. - Rekao je mirno, bez ijednog grča na licu. Sav bol zbog majčine smrti duboko je zakopao u sebi.
Mile ga je gledao začuđeno.
- Umrla? I nisi nam javio? - uzdahnuo je, puštajući ga. - Odrodili smo se. Nismo Mariju videli trideset godina… Kako sad to da kažemo Magdaleni, ona će presvisnuti što sestru bar na kraju nije videla, da se oproste…
Aleksa je ćutao. Nije želeo da mu kaže da bi Magdalena možda pre presvisnula da je sestru pre smrti videla, nego ovako, kad je sve već završeno.
Mile se brzo pribrao.
- Vidi mene, ja te tu gnjavim, a ti si se smrzao na ulici… Hajdemo u stan, da trgnemo po jednu, za pokoj duše Lakiju i Mariji…


***


- Ovo zimsko popodne me podsetilo na dan uoči tvog rođenja pre trideset godina. Marija je tada već nekoliko dana ležala u porodilištu, dok je Laki bio kao na iglama iščekujući dobru vest. Moj sin Mihailo je rođen samo dva meseca pre tebe, zbog toga sam se tih dana maksimalno trudio da sa posla odmah odjurim da pomognem Magdaleni, da ga okupam, da ga nahranim… Desilo se tako da sam samo na brzinu svratio sa posla kod Lakija dole u klub, da čujem ima li novosti…
Mile je sedeo za stolom preko puta Alekse, između njih flaša sa šljivovicom, pred obojicom puna čašica. Mile je svoju već treći put dosuo, dok Aleksa šljivovicu nije ni liznuo.
Mile iskapi treću čašicu, dospe sebi rakiju četvrti put, pa pruži preko stola flašu da dospe i Aleksi. Tek tada primeti da je njegova čašica još puna.
- A ti, nisi ni okusio?
- Ne pijem alkohol - odgovori Aleksa.
- Pametno, pametno, mlad i uspešan čovek, zašto i da piješ? Pa još i Francuz, tebi više pristaje francuski konjak, nego ova naša, srpska brlja… A mi Srbi navikli, ne umemo bez rakije ni tugovati, niti se veseliti!
Mile uzdahnu, spusti flašu na sto sada bliže sebi.
- I Laki je voleo trgnuti po koju, možda i koju više nego što bi valjalo… Ali, njega su mučile muke… Godinama se mučio, ali nije mi nikad ništa pričao! Bio sam mlad, mnogo mlađi nego sad ti, hteo je da me poštedi! Ja ne znam šta je tebi majka o Lakiju pričala, ne bih ja sad da se izbrbljam, pa da kažem nešto što ne treba… Mogu ti reći samo da je meni Laki bio više privržen nego rođeni otac! Tih godina sam odrastao sam, evo, baš u ovom stanu, majka se preudala u Americi, otac advokat se spanđao i oženio svoju sekretaricu, da nije bilo Lakija da me u tim ludim godinama usmeri, možda bih propao!
Aleksa je ćutao. Mile je popio još jednu rakiju, pa je i on ućutao. Gledao je zamišljeno u jednu tačku pored Alekse, prisećajući se nečega iz prošlosti.
Aleksa odoli želji da mu se ušeta u glavu. Sve što treba da sazna o svom ocu, Mile će mu reći i sam.
- Pričali ste kako vas ovaj dan podsetio na dan uoči mog rođenja? - upita zamišljenog čoveka. Mile se probudi iz sanjarenja.
- Razmišljao sam o tome kako čovek nekad propusti najvažniji trenutak u životu, da ga nešto smete, da ode drugim putem i da se baš tada desi nešto što se možda nije moralo desiti da je bio prisutan! Razmišljao sam o tome kako je Laki uvek bio tu kad mi je bio potreban, a prvi put kad sam ja bio potreban njemu, mene nije bilo. Razmišljao sam o tome kako sam možda trebao to veče kod Lakija ostati duže, možda bih na vreme primetio da mu nije dobro, da pozovem hitnu pomoć… Ostavio sam ga samog i otišao da okupam Mihajla. Vratio sam se tek sutradan posle podne i našao ga sobi, sedeo je za stolom licem oslonjen na svoje ruke, kao da je za stolom zaspao. A nije bio zaspao, jedva da je davao nekakve znake života… Potrčao sam da dograbim telefon i on je u tom trenutku zazvonio. Bila je to sestra iz porodilišta, rekla je da si se ti rodio par minuta posle ponoći, i da su više puta to pokušali da jave, ali niko ceo dan nije podizao slušalicu.
Mile je pogledao Aleksu pravo u oči.
- Zahvalan sam Bogu ili kome već treba da zahvalim, mada ni danas ne znam šta se te večeri u meni desilo, kad me je Laki ispratio ispred kluba, kao da sam nešto naslutio, ali tada sam se okrenuo i zagrlio ga! Ne, nisam ništa naslutio, preispitivao sam sebe godinama posle toga, nikakav nagoveštaj zle slutnje nisam na tom pragu u sebi imao, želeo sam samo da ga zagrlim, da mu pokažem da sam uz njega, da mu se zahvalim za sve što je za mene učinio! Ispalo je to tako kao da sam se tada od njega oprostio!
- Zašto te je taj dan podsetio na današnji dan? - Aleksa je bio neumoljiv. Nije skrenuo pogled.
- Zato što sam tada propustio da se nađem Lakiju pri ruci, a danas neću sa tobom da ponovim grešku koju sam tada napravio. Zato što znam da si, baš kao nekad Laki, i ti nešto večeras od mene sakrio. Zato što znam da je tebi danas potrebna moja pomoć, a ti je još nisi zatražio. - Mile je gledao i dalje Aleksu pravo u oči. - Zato što ti od nekog ili od nečeg bežiš!
Pogled Alekse Lakića Juniora je pobegao u stranu.

_________________
bounce
avatar
Layanich
Admin

Posts : 59
Join date : 06.07.2015

Pogledaj profil korisnika http://lazarjanic.wixsite.com/lazar-janic

Nazad na vrh Ići dole

The author of this message was banned from the forum - See the message

Re: Lazar Janić & Stevan Šarčević - Dan posle kraja

Počalji od Stipan taj Uto Feb 21, 2017 7:48 am

Itekako... Perverznije no ikada...
avatar
Stipan
Admin

Posts : 51
Join date : 07.07.2015
Age : 56
Location : Subotica

Pogledaj profil korisnika http://stipansevernjak.blogspot.com/

Nazad na vrh Ići dole

The author of this message was banned from the forum - See the message

The author of this message was banned from the forum - See the message

Re: Lazar Janić & Stevan Šarčević - Dan posle kraja

Počalji od Stipan taj Pon Apr 17, 2017 10:45 am


NAUČNA FANTASTIKA ILI IMAGINACIJA

Maštovito zamišljen roman, ali u izvesnim crtama, sa preciznim uranjanjem u realnost, koja dodiruje i koristi egzistenciju likova, kao svoj naratorski prosedee. Moglo bi da se kaže da su, onomastički gledano, ''lokalizmi'' smešteni na prvo mesto. Radnja se odigrava tamo negde, na nekoj koti x, na nekom nepoznatom mestu. Roman se odvija u tri smera, to jest trostruko se poklapaju likovi i situacije, koji su predmet i namera piščevog kazivanja. Jedna u laboratoriji za klonove, druga u Republici gde besni rat, i treća koja se okreće oko susreta Ane i Alekse. Naizgled obična priča, ali nije, sudeći prema motivima koji su ovde korišćeni u krajnje sumnjivoj nameri.
Autor se ovde pre svega bori sa pričom o dobru i zlu. S jedne strane lepota i zadovoljstvo pisanja, a s druge i same etičnosti stvaranja nagoni autora da predstavi tu borbu, tako što nas uvodi u priču o borbi za opstanak ljudske vrste koja se pretvara u zveri, sadizam, smrt, ali i rađanje jedne ljubavi, doduše telesne.
Pisac je usamljenik jer izgleda da i zlo ima svoj početak, ali ne i kraj, iako Aleksa, glavna ličnost, ispija kafu sa Milenom; Ana je nestala. Dakle kao i sam pisac koji je žrtva, ne samog sebe, što je često odlika pisanja, već žrtva u civilizacijskom smilu, žrtva koja nema dovoljno socijalne svesti da opstane ako se ne klonira kroz fikciju u svoj roman. Aleksa je sam pisac, možda preuranjenih godina, ali nije ratnik. Okreće se ka smrti, a ne životu da bi doživeo ekstatičko poimanje telesnog sebe, samog pisca (koji piše faktografski) koji na kraju preživljava, ili doživljava drugu smrt, smrt čula, opsesija, strahova, pohote... Kao žrtva Aninog sadizma, na kraju on iz svih tih dogadjaja odlazi nepovredjen, ali ne nalazi sebe.
Reklo bi se ovde je i te kako prisutna igra Tanatosa i Erosa. Glavni junak, umirući više puta, dolazi do saznanja da je ljubav prolazna, da u komori za klonove, čitava mašinerija nepoznanica radi protiv njega, uzima mu i veru i samopouzdanje.
Ali Aleksa veruje. Veruje da je budućnost takva, jer pisac je imao nameru da napiše naučnu fantastiku. Takva budućnost u naraciji, ostaje sama za sebe, ali može i da postane jedini uvod u sadašnjost.
Ovo verovanje, globalno rečeno odlika je mnogih dela koji u osnovi imaju realistički pristup pisanju. Romaneskno ili gubi ili dobija. Zavisi kako je pisac plasirao narativnu činjenicu. Dovoljno da kroz Aleksu sagledavamo jedan mogući život, jednu stvarnost, ali i budućnost. Ovde je prisutna budućnost u stvarnosti i stvarnost recipročno postaje ostvarena budućnost. Imaginacija je dodata realnoj priči, ali nije prizemna. Oslanja se verovatno na događaj koji nije izmišljen. Jednostavno reklo bi se imaginacija ponire sama u razumnost naracije, pa je dovoljno i samo iskazivanje kroz priču.
Tanatos, pranagon je ovde pritsutan - uživeo, preživeo, moćan i nepobediv. Sem ako vidimo svoju senku, dvojnika kako sleže ramenima na istom mestu gde su se rastali. U laboratoriji.
Čak je i ljubav deo pre Tanatosa nego Erosa. Sadizam, pohota, razbludnost su reči pandani za Aleksu i Anu. Same scene mučenja, morbidna ljubav i dijalog su pomalo, kako je to hteo i autor da predstavi, prepune sadističkog iživljavanja nad mogućom žrtvom, kako bi se izbavio od smti i užasa. Tako dolazi u pitanje jedan stvaralački svet, ali da li je to poetičko, narativno ili imaginativno?
Ovde ljubav proizlazi iz nagona prema smrti tj. nagona prema životu. Ljubav gledana očima lika donosi strah i kulminira u tajnu života, da bi se tako ne ovaplotio, već iživeo, ne donoseći čak ni samim aktom ništa naročito. Ni smrt, ni život, niti oslabađanje, niti grižu saveti. Ona donosi sirove činjenice života, sadizam u ulogama roba i gospodara, onaj neprestani strah - da li je ljubav dovoljna ako je sama po sebi data kroz proces seksualnosti. Na to pitanje pisac nije dao odgovor. Konačna istina je ne u laboratoriji za klonove, već negde u podsvesti lika, koji je izgradjen da bude svedok, a ne učesnik, greškom uhapšen.
Etičnost romana izvire delom iz realističnog stava pisca (dogadjaji su mogući, naracija je više retorička nego poetička), u pitanju je naličje ljudskih vrlina. Da li ih ovde zaista ima? Reklo bi se ništa nije sveto, sve je dozvoljeno, nema cilja. Junaci su prepušteni stihiji, a naracija to stišava.
Nema suprotnosti, ima dela, smrti i ponovnog života.
Izvesna atmosfera napetosti prati ovaj roman. Kao da je delo težilo da bude psihoforma, psiho akt, ludilo koje obuzima ljude, jedno doba tamo na nekoj koti.
Teško je pomiriti ove dve tvrdnje da realizam i psiho roman mogu da budu jedno te isto. Imaginacija je postepeno opadala, da bi svela radnju i likove na obično, civilizacijski moguće i uprkos svemu bespovratno.


Tanja Pajic
avatar
Stipan
Admin

Posts : 51
Join date : 07.07.2015
Age : 56
Location : Subotica

Pogledaj profil korisnika http://stipansevernjak.blogspot.com/

Nazad na vrh Ići dole

Re: Lazar Janić & Stevan Šarčević - Dan posle kraja

Počalji od Stipan taj Sub Apr 22, 2017 7:29 pm


Kulminacija prezasićenosti civilizacije se globalno završava ratom. Jedino rešenje je preživeti, ostati živ i umaći zlu Glavni junak, umirući više puta, dolazi do saznanja da je ljubav prolazna, da u komori za klonove, čitava mašinerija nepoznanica radi protiv njega, uzimajući mu i veru i samopouzdanje.On to shvata i vešto manipulišući pokušava da izbegne dodir sa Zlom.

Tanja Pajić
avatar
Stipan
Admin

Posts : 51
Join date : 07.07.2015
Age : 56
Location : Subotica

Pogledaj profil korisnika http://stipansevernjak.blogspot.com/

Nazad na vrh Ići dole

Re: Lazar Janić & Stevan Šarčević - Dan posle kraja

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Možte odgovarati na teme u ovom forumu