Večnost123

Вечност

Непосредно пред Балканскe ратове Ђурђина и Георгије се састаше крај старог храста, којом приликом јој је он поклонио медаљон да је чува током рата док се он не врати. Она њему поклони везену марамицу и рече да ће га чекати. Пољубише се и расташе крај храста, близу којега су се простирала поља рибизли и купина крај којих је пролазио сеоски пут. Ђурђина је плакала и верно чекала завршетак рата. Сви сељани су знали њену тајну и нестрпљиво су чекали крај рата спремајући славље за будуће младенце.
До славља није дошло зато што се Гeоргије из рата није вратио а Ђурђина је умрла од туге. Кад се та трагедија догодила родитељи несрећног пара су ангажовали вајара да направи споменик крај храста где су се састајали и том приликом наста обичај да сви заљубљени парови посећују то место, доносећи цвеће и палећи свеће.
Дешавало се много тога, било је много ратова, гранатирања, страдања, али споменик и храст су остајали неоштећени. Парови су се редовно састајали на том месту одајући пошту несрећном пару. Чак се и сама природа постарала да ту никне нови живот: појавила се самоникла јапанска ружа, никло је прелепо дрвеће у којим крошњама су птице свиле гнезда а у подножју су маце и куце скривале тек окоћене младунце и училе их првим корацима у животу. Живот је победио смрт.

Зорана Гавриловић