glifada792

Glifada

Dešavalo se to u vreme rata i blokade u bivšoj Jugoslaviji. Pod uticajem ratnih izveštavanja, nemira, demonstracija, nestašica i pretnji bombardovanjem četvoro mladih ljudi odlazi u Grčku trbuhom za kruhom. Jednima od njih su roditelji ostali bez posla a drugima je opljačkana radnja tako da nisu imali od čega da žive.
“Da sam samo prošle godine prihvatila da radim u restoranu gde su mi nudili posao, da ne trpim ove strahote”, govorila je Ana.
„Molim te namakni zavese da ne gledam ovaj jad“, nastavljala je Rina.
Iza njih je sedeo mladi par pun snova o uspehu u inostranstvu.
Platili su desetodnevni aranžman u hotelu, do kada su morali da se snađu za smeštaj i posao. Interesantno je da su i drugi putnici došli na tu ideju. Uz put im je vodič pričao o raznim zanimljivostima Grčke ali i o surovoj stvarnosti novih granica. Kad prođoše grčku granicu skupiše zavese i radosno uzviknuše u znak pozdrava novom životu.
Kroz nekoliko sati pred njima je blistala Atina sa svojim znamenitostima i umivenim pločnicima. Trgovci su otvarali svoje radnje. Gledajući pune rafove i slušajući ljude koji normalno govore o životu, putnici su se molili da što duže ostanu u Grčkoj. Uskoro se pred njima ukaza i hotel u kojem su imali plaćen pansion.
Čim ih rasporediše po sobama ubaciše stvari i odoše na kupanje.
„Sloboda!!!“, mislili su.
Tako su puni nade odmarali na letnjem suncu koje je jako pržilo, sve dok nisu počeli da traže posao.
Ana je odmah prvo veče našla posao u restoranu, dok je ostalo troje imalo umetničke ambicije koje je htelo da proda za velike pare. Ana nije imala slobodnog vremena jer je pomagala ostalima da nađu posao. To je bilo jako teško obzirom da je na poslu svako veče prelazila kilometre opslužujući restoranske goste. Zatim se bližio kraj aranžmanu, a smeštaj nisu našli. Radila je na crno i nije bila zdravstveno osigurana. Uz to se dogodilo i ono od čega je najviše strahovala. Neko ih je prijavio! Restoran pored njih je bio zabravljen, odakle su izašle dve uplakane devojke, vozeči se nekud na biciklima, dok su ih snobovi ismejavali. U Stvari, bile su to izbeglice iz Bosne.
Nakon te informacije, Ana je dobila otkaz a nije mogla da se vrati kući jer je aranžman još uvek trajao.
Prebrojala je novac i otišla do radnje da kupi hranu a zatim je počela da šeta. Nije se dugo zadržavala prilikom razgledanja radnji, sve dok nije došla do radnje sa unikatnim muzičkim instrumentima i uređajima.
Tom prilikom je u obližnjem restoranu bila potrebna zamena konobarice i ona je bila srećna što joj se pružila prilika da još nešto zaradi. Radeći primetila je elegantno obučenu mušku priliku koja je iz prikrajka posmatra i njegova pažnja joj je godila. Uskoro joj se desilo nešto za nju jako neobično. Prišao joj je i upoznali su se. Zove se Džordž, iz Londona je i polu je Englez, polu Grk. Multimilijarder je i po prirodi umetnik. Dizajnirao je muzičke uređaje i instrumente kojima se do maločas divila u izlogu. Svidelo mu se kako je promatrala njegove izume. Hteo je da je upozna. Pozvao je da sledeće noći izađu na večeru u jedan od njegovih hotela.
Bila je iznenađena.
„Što da ne, neće mi pasti kruna sa glave“, pomisli ona i uputi se prema hotelu.
Tamo je čekao Džordž kraj stola ukrašenim prelepim cvetnim aranžmanom, a za susednim stolom su sedela dvojica poslovnih ljudi.
„Nikad me nije prevario osećaj za ljude. Video sam Vas još prvog dana kad ste došli u Glifadu“.
Ana se začudila.
„Svi znamo šta se dešava u Jugoslaviji i tužni smo zbog toga. Dozvolite da Vas upoznamo sa dvojicom ljudi koji sede za susednim stolom“. Ana priđe i upozna se.
„Ovom čoveku što sedi levo od Vas majka je iz Skoplja i posredstvom njega svi znamo kroz šta prolazite. Ukratko da kažem, bila je racija i svi koji rade na crno su prijavljeni. Ovaj čovek koji sedi tu sa nama je šef policije. Pocepao je sve prijave. Svideli ste mi se na prvi pogled. Neću biti nekulturan ni navalentan, ali tražim sebi životnu partnerku pa Vam predlažem da pripremite dokumenta za radnu dozvolu, da dođete neko vreme da radite u mom hotelu, do pet godina, a onda da odlučimo šta ćemo dalje“.
Ana nije mogla da dođe k sebi.
„Ja sam student, na poslednjoj sam godini studija“, rekla je.
„Pomoćiću Vam oko prebacivanja na Atinski univerzitet, potrebno je samo vreme i dobra volja. Znam šta ćete reći - da razmislite! U redu, idite kući, produžite vizu i dođite opet!“
Ana nije znala da li da mu veruje. Ipak je odlučila da se vrati kući, mada je razmišljala da li je to pametan potez. Ostatak društva je ostao u Grčkoj.
Tokom jeseni je diplomirala i baš kad se spremala da raširi radosnu vest zazvonio je poštar i doneo garantno pismo i dokumenta za radnu vizu.
Zorana Gavrilović