ventil1977

Вентил

„Мајо, увек си на своју руку: тераш своју моду, егоцентрична си и ниси у ниједном миљеу“!, рече Рада. „ Па шта! Уосталом свако има права на свој избор! Људи као ти имају проблем што немају своје мишљење и праве су кукавице и полтрони!“, одговара Маја. „ Причаћу с ким хоћу, бавићу се чим хоћу и, кад порастем, удаћу се за кога хоћу! Немате бре петљу ни за шта у животу, све вам је сервирано од рођења, не знате бре шта је живот и никад нећете сазнати! У осталом, одох ја на своја усавршавања где ћу наћи сродне душе“, одговори Маја.
Маја је била у много чему напреднија од своје генерације, похађала је истовремено основну и музичку школу, имала је све петице. И у музичкој школи је била одличан ђак, али је мало била незаинтересована. Ближио се крај и једној и другој школи. Сви су је професори питали чиме ће се даље бавити, да ли ће наставити са даљим образовањем и сл. Опомињали су је какве су последице небављења музиком али она је рекла да је млада за такве одлуке и да жели слободно време.
Истовремено се уписала на кошарку и била је увршћена у градски тим. Са радошћу је прихватила многа познанства и улогу центра у градском тиму јуниорске репрезентације. Обрадовала се првим турнирима и путовањима. Тако дође дан када је кренула са тимом на прву утакмицу. Рано ујутру кренули су аутобусом певајући, слушајући радио и пратећи кроз прозор све што се дешава. У ранчевима су били спаковани дресови и понешто воде и пића. Путем су их пратиле колоне возила из којих су се у једном моменту издвојили неки мотоциклисти са ранцима, кацигама и модерним оделима. Пуштали су гласну музику. Девојчице све одоше на задња седишта. „Овако ћу ја једног дана да путујем по свету! Или, можда фургоном,“ помисли Маја. „Обилазићу сва места на овој планети и остајати док ми је занимљиво“. Путовању се ближио крај и аутобус је скренуо са главног пута. Ускоро су били поред хале спортова. Пресвукле су се и са усхићењем гледале себе у дресовима, али, било је ту и треме јер је многима била то прва утакмица. Захваљујући добром тренеру све то је заборављено кад су изашле на терен и упознале своје ривалке. Утакмица је била пријатељска и сви су се спортски понашали. Већ у првим минутима је нестало треме и играчице су заборавиле да је у питању турнир већ су се трудиле да одбране достојанство тима и града из којег долазе. Победиле су али нису понизиле домаћице. Након турнира су имали заједнички ручак и дружење а затим су кренули назад. Током игре их је посматрао селектор Црвене Звезде и неке од њих, међу којима и Маја добише понуду да њихови родитељи потпишу уговоре и пошаљу децу у Београд.
Зорана Гавриловић