Славица Мијатовић - Елез (Нова поетика, 2015)

U još uzbudljivijem nastavku Princa spoznaje, Slavica Mijatović nas, u romanu Elez, vodi u još jednu potragu kroz manastire, srednjevekovne gradove i džamije Srbije i Bosne i Hercegovine.
Ovoga puta u pitanju je relikvija koja će u potpunosti izmeniti pogled na sve religije.
Naravno da su isti junaci iz prvog romana ponovo umešani, kako sadašnji arheolozi, tako i stari srednjevekovni vladari, Nemanja, Despot Stefan Lazarević, Kulin ban, ali i Rastko – Sveti Sava.
Umešani su i templari, bogumili, katari, ali i razni agenti, kako Vatikana, tako i SPC, koji žele i sami da dođu u posed te relikvije, kako bi sprečili saznanje istine i očuvali svoju moć.

Утисци о наставку Принца спознаје су ми јако повољни. Дијалози ми делују боље, Филип ми делује оживотворен.
Из његовог дневника бих издвојио мисао:
Рекао бих народу да се плашим од помисли, кога ми у ствари славимо на највеће празнике и шта славимо. Ако је битно да животиња страда, онда смо принели жртву римским боговима, Мојсијевом господару или ко зна којој вишој сили која се крије иза тога.

Свиђа ми се што је у роман убачена и тематика реинкарнација (Елез-Филип, Барбара-Марта), одличан је део о духовним близанцима, а фино је урађен и део расцепи дрво, подигни камен при крају романа - јер то је управо начин на који је Филип пронашао књигу... Добро, није баш расцепио олтар, али га је оборио, а камен тј. камену плочу је подигао.
За похвалу су одређене слике које је ауторка убацила, као и део о Таласној генетици.

Наравно, има делова, а и тумачења, са којима се не бих сложио.
Нпр. да су Катари најбитнији фактор. Ок, они су били вегетаријанци, ништа спорно, али чињеница је да су се Србским боговима приносили на дар искључиво вегетаријанске ствари, што наводи на закључак да нису Катари први живели у складу са складом, већ да су Срби живели касветно много пре Катара.

Можда је ауторка у роману требало мало више да опише култ чији чланови су хтели да отму Филипа, па су га ранили... Јер они се појављују и након тога нестају ... Мало је и чудно да они за себе кажу да нису убице, а раде свакакве ритуале призивања код споменика подигнутог стрељанима у Краљеву... Мишљења сам да је требало описати њих
мало више, затим њихове ритуале, чиме би се јасно видело са каквим злотворима се има посла... Тиме би била још шира лепеза злотвора -  окултисти, па црквењаци, па ватикански агенти итд, а који сви раде за једног газду, иако мисле да то није тако...

Такође, сматрам да је ауторка требала да опише учење из Исусове књиге, да направи космогонију и пресек тог учења, да не звучи баш као "мир брате мир", већ да буде мало више метафизички обрађено, јер ми је познато да Мијатовићева фино барата езотеријским стварима.

У сваком случају, мој утисак о iЕлезу је позитиван, радња му је динамична, ликови живи и сматрам овај роман списатељским искораком ауторке у односу на Принца спознаје.