Retrospektiva

Zujanje muve na mojoj sahrani

Zatvaranjem vrata u jednoj mansardi dogodio se jedan kraj. Kraj jednog života, jednih navika, jednih pravila ponašanja i jedne mene. Prostor je odisao i odiše letom ptica, raznobojnim cvećem, zujanjem muva i drugih insekata ali buke i dreke više nema! Kraj! Ubila sam sebe povučenu, trpeljivu, popustljivu i neupadljivu! Dosta je bilo! Sve su neki drugi preči a ja nikad normalno da živim i na kraju svako postigne svoje a tebe gledaju kao da si nesposoban i kao da im nisi pomagao, takođe se i ne osvrću na tvoje probleme i ne uzvraćaju ti pažnjom. Sve pod izgovorima tradicije i slično. Ne žalim za takvom sobom ni za ostavljenim stvarima. Pocepala sam staro ruho i staru dušu i oslobodila put za novo. Zakatančila sam svoje fosilne ostatke. Vetar, ptice i insekti prenose seme cveća koje sam posejala.

Zorana Gavrilović