Slobodan Anić - RASKRSNICA, e-knjiga, Nova Poetika - Argus Books&Magazines, 2015.

NA RASKRSNICI SLOBODANA ANIĆA
(Prislov romanu)

Pred nama je treća knjiga smederevskog pisca Slobodana Anića. Pre ove knjige objavio je dve : Osluškivač snova ( Nova poetika, Beograd 2013. godine) i Zlatna jabuka (Nova poetika, Beograd 2014. godine). Prva knjiga lirski toplo govori o odrastanju jedne devojčice koja juri svoje snove, a druga  bajkovito i idilično slika ljubav između nestvarnih bića (vila i veštica) i seoskih momaka. I u jednoj i u drugoj knjizi meša se stvarno sa nadstvarnim, java sa nadjavom.
U svojoj trećoj knjizi Raskrsnica Anić napušta svet vila i pastira i odlučuje da, na tradiciji realističkih pisaca, prikaže događaje iz stvarnog života. Pri tom  ističe da je knjiga posvećena "seni brata Radomira" što ukazuje na činjenicu da je pisac i emotivno vezan za svoju priču. U opisivanju zločina i kazne, kako bi se izrazio Dostojevski, možda ima i pristrasnosti, jer pisac ipak svoju priču vezuje za događaj koji se desio u stvarnosti, a žrtva je bio brat Radomir, kome je knjiga i posvećena. Znači, u ovoj priči možda ima i nečega ličnog. Svestan rizika da bi neko mogao da poveže  roman sa slučajem ubistva  blis-kog rođaka, pisac se ograđuje rečenicom da su u romanu "sva mesta, likovi i situacije izmišljeni".
Najnovija Anićeva knjiga pokazuje da pisac ima veliku moć da se transformiše i da menja žanr, stil i pripovedački manir. Više nema ni traga od bajki, legendi i prikazanja: Anić se transformiše u realističkog pisca, neku vrstu hroničara, ali i slikara stvarnog života u selu, koje pisac odlično poznaje i savršeno verno prikazuje. On slika život na selu: običaje, navike, svakodnevne obaveze. Na tim stranicama došla je do izražaja neobična sposobnost ovoga pisca da prodre u dušu podunavskih seljaka i da u nekoliko poteza savršeno ocrta i njihov portret i karakter. Tome je u mnogome doprineo i jezik kojim se služe njegovi junaci, a koji je sočan, živopisan, slikovit, simpatičan zbog svoje nepravilnosti, ponekad i vulgaran, ali sve to doprinosi njegovoj ekspresivnosti. Pisac je verno preneo dijalekatske finese govora kraja iz koga potiče i koje savršeno poznaje.
Anić je odabrao pravi naslov za svoj roman Raskrsnica, jer raskrsnica u ovom delu ima višestruku ulogu. To nije samo kafana u kojoj se zbivaju svi ključni doga-đaji u delu nego je to i raskrsnica gde se ukrštaju i granaju svi putevi koji vode u selo i iz njega. To je i zborno mesto na kojem se sklapaju poslovi, ali i gde se sudaraju i svađaju i mire junaci ovoga romana: rečju, žiža i centar svih zbivanja u selu. Na raskrsnici, ovog puta životnoj, našli su se  i glavni junaci ove drame, a reč je o povesti jednog ubistva i raskrsnica će odrediti njihovu sudbinu. To znači da, iako bi po svojoj osnovnoj temi roman mogao da bude neka vrsta kriminalističkog romana, ipak je on mnogo šire od toga.
Pisac razvija jednu složenu priču pokušavajući da uzročnoposledičnim redom pokaže da su u krajnjoj liniji i ubica i njegova žrtva podjednako tragični i da je nesrećni splet okolnosti doveo do tragičnog ishoda. Znači, ovde nije reč o klasičnoj priči o surovom ubici i nevinoj žrtvi, iako mnogo elemenata možda ide u prilog takvom tumačenju, nego o tragičnim junacima koji se epski sukobljavaju i zbog žene i zbog različitih ideologija, i tragedija je onda neminovna, jer su ubica i njegova žrtva od početka vezani nevidljivim nitima i sve što se događalo u njima i oko njih je vodilo krvavom raspletu.
Ubica, kao i Raskoljnikov, prihvata krivicu i krst stradanja. Sve okolnosti pod kojima je izvršen zločin mogle su da ukazuju na to da je reč o planiranom ubistvu, izvršenom hladnokrvno, jer ubica nije prestao da puca dok nije ispraznio šaržer, iako je bilo jasno da je žrtva izdahnula već posle drugog hica.Međutim, odbrana je mogla i da tvrdi da je reč o ubistvu u samoodbrani, jer je ubijeni Radomir već u nekoliko navrata pre ove kobne noći sačekivao Serdara, skidao mu gume sa auta, vezivao ga i prebijao u svom podrumu, pa ga je i ove kobne noći čekao da se razračuna sa njim.
Serdar je bio fizički slabiji i u sukobu sa Radomirom uvek je izvlačio deblji kraj. Zato je i  poneo pištolj u nadi da će zaplašiti protivnika i onemogućiti ga da mu priđe. Radomir se nije zaustavio kad ga je Serdar upozorio da ne prilazi, jer će pucati! Dalje se sve odvijalo onako kako nije bilo ni planirano, ni željeno.Ali, Serdar nije želeo, ili nije hteo da se brani, jer je priznao da je namerno poneo pištolj, a što je ispraznio ceo šaržer nije mogao objasniti.
Uzroci sukoba i mržnje između Serdara i Radomira  su samo delimično u rivalstvu. Istina je da ih je privlačila ista žena i da u svemu tome ima pomalo elemenata ljubavnog trougla, ali  ipak to rivalstvo nije moglo da stvori toliku mržnju. Radomir i Mara jesu "proigrali u kolu" i među njima se razvila mladalačka ljubav, ali je ona bila prekinuta mnogo pre nego što je počela veza između Serdara i Mare. Jedini razlog za ljubomoru mogao je da bude u svesti Serdarevoj, jer je ona na prvom njihovom susretu uzviknula Radomirovo ime, ali je svima junacima ove drame bilo jasno da Radomira i Maru vezuju još samo uspomene.
Znači, uzroci netrpeljivosti su mnogo dublji i vuku korene još iz vremena kada se Mara i Serdar nisu ni poznavali. Između žrtve i ubice imalo je neraščišćenih računa i u bližoj i daljoj prošlosti.
Do prvog susreta između aktera ove drame došlo je  još 1977. Godine, koji je pisac opisao u trećoj glavi, Tuča u kafani Na raskršću. Sukob je izbio oko naručivanja pesama, jer su Radomir i njegov prijatelj iz Cerja naručili partizanske pesme, što se nije svidelo "rmpalijama" iz Jagnjila koji su se našli u to vreme u kafani i zahtevali da se pevaju četničke pesme, hvaleći se time da su Cerjane pobili, popalili i opljačkali 1944.
Sukob je bio neizbežan. U opštoj tuči na Radomira je navalio Serdar, ali je Radomir bio i snažniji i veštiji, a i motiv za mržnju kod njega je bio jači .Tuča se završila hapšenjem svih učesnika bez velike rasprave ko je kriv, a ko prav.
Prema tome, priča ima uže i šire vreme. Akteri ove drame  su mnogo godina pre rivalstva  zbog Mare imali krvavi sukob u kafani Na raskršću. Povod je bio sukob oko izbora pesama, a pravi razlog nikad zaboravljeni užas koji je pretrpelo Cerje 1944. godine od svojih suseda iz Jagnjila, kada je četnička kaznena ekspedicija, u kojoj je bio Serdarov deda, došla da ih  kazni zbog saradnje sa partizanima. Tada je Serdarev deda opljačkao Radomirovu kuću i tuča u kafani za Radomira je bila i neka vrsta naplaćivanja duga Serdarevom potomku za poniženje, strah i pljačku koju je teško bilo zaboraviti. Tako ova mržnja koja se storila između Serdara i Radomira ima  složene i mnogostruke uzroke.
Serdar prihvata zatvor kao iskupljenje i čak izgleda kao i da se ne kaje za zločin koji je počinio. Ali, to je samo privid. Rana je bila u njemu duboko skrivena i nakon susreta u zatvorskoj menzi sa Radomirovim rođakom, u njemu je nešto puklo. Poslao je svog zatvorskog druga da nađe obavezno tog rođaka, jer želi nešto da mu kaže. Kad su došli do klupe na kojoj je ostao, videli su neobičan prizor. "On više nije sedeo, već nekako klizio, držeći se za naslon klupe iza sebe." Njegov zatvorski drug je pomislio: "Kao Isus na krstu".
Znači li to da se iskupio za greh koji je počinio? Ili je stradanjem doživeo iskupljenje?
To su pitanja koja pisac Anić namerno ostavlja otvorenim.
Serdar je ipak imao snage da sasvim razgovetno iznese istinu koju je duboko u sebi skrivao pretvarajući se da ga savest nimalo ne grize. "Imao je pravo tvoj ujka kad mi je rek'o da nemam muda da pucam, sad to vidim".
I tako jedan krug se zatvara.
Ali kako razumeti ove poslednje Serdareve reči?
Da li je strah bio okidač u njegovoj ruci? "Strah čovjeku kalja obraz često", rekao bi Njegoš.
Ili je u pitanju griža savesti koja je rovarila u Serdaru, ali to nije hteo da prizna čak ni sebi. Pucao je i dalje, iako je Radomir bio mrtav posle drugog hica, ne bi li osetio olakšanje, ali ono nije dolazilo. Umesto njega došlo je saznanje da je uzalud prekratio jedan život i to dobrog čoveka, iako je znao da ga Mara nikad neće voleti kao njega…
Tako na kraju, u zatvoru, on doživljava katarzu jer shvata da je njegov čin bio besmislen.To je poslednje što je zaiskrilo u njegovoj svesti pre nego što će potonuti u mrak nepostojanja.
Ovaj roman poput hronike sa svim digresijama i retrospekcijama obuhvata širok vremenski period od 1944. do 2006. godine. Radnja u romanu počinje opisom ubistva i sahrane i to je SADA u romanu. U daljem vraćanju unazad nema neke jasno uspostavljene hronologije. Iz 1997. godine, kada se zbio tragičan događaj, pisac nas vraća u 1977, a onda opisuje događaje od januara 1967. do juna 1972. godine. U sledećoj glavi opisani su događaji iz 1982, a onda se vraća u daleku 1944. godinu. Sledeće dve glave su smeštene u 1966, a deseta, ujedno i  poslednja,  Osuđenik u 2006.
Znači, da u ovom romanu uopšte nema nekog redosleda kada se pisac vraća u prošlost, a ni kada se zaleće u budućnost. Jedina zajednička nit je što je u svakom poglavlju reč o istim ličnostima i što su sva poglavlja napisana u trećem licu, u maniru najboljih realističkih pisaca.
Međutim, Anić nije sebe sasvim isključio iz ove priče: on se pojavljuje kao profesor i prijatelj devojčice koju je prozvao Rendira, a koja od njega naručuje za svaki vikend po jednu novu priču kojom će se objasniti postupci glavnih junaka. Rendira je tako prvi čitalac od čijeg mišljenja pisac, iako joj je učitelj, pomalo strepi. Pošto je prihvatao njene primedbe, a i njene želje, pisao je nove priče da bi otklonio nejasnoće u već napisanim.Tako je pisac iskoristio formu  predigre, ili međuigre da bi uveo u radnju Rendiru, a razgovori sa njom pretvaraju se u male rasprave o vrednostima književnog dela. Na ovaj način pisac je premostio nepoštovanje hronologije, jer je  pisao o onome što mu je devojčica sugerisala, a Rendira je u mislima imala svoju koncepciju. A kako ni misli nisu nikad pravolinijske tako ni Anićeve priče nisu mogle da se tako odvijaju.
Tako se ovaj kriminalistički roman razvija u hroniku, jer obuhvata široki vremenski raspon, ali i u pravu psihološku dramu u kojoj junaci traže iskupljenje za počinjeno delo. U svakom slučaju, pred nama je zanimljiva knjiga koja će lako naći put do čitalaca.

Miomirka Nešić, prof.

Knjigu možete besplatno pročitati i preuzeti PDF sa ovog linka:

Slobodan Anić - Raskrsnica, roman