Aleksa Lakić je odlučio da umre

Da probijem led. Ovo je moja stara priča, već je objavljena u Argus Books Online Magazine. Takođe, objavljena je i u Antologiji Argus Books Online Magazine REČI U VREMENU.


Aleksa Lakić je odlučio da umre.
Odluka se stvorila niodkud, između dva dima cigarete, posle trećeg gutljaja kafe. Do pre nekoliko trenutaka o tome nije imao nikakvu primisao, ali sada...  
Bila je tu.
Sedeo je u svojoj sobi, okružen gomilom, sad je znao, nepotrebnih stvari, koje je godinama skupljao kao bednu nadoknadu za promašen život. Svaka knjiga, svaka ploča, svaka drangulija u sobi imala je svoju priču, svoj blistavi trenutak. Najzad je shvatio, konačno ostajući sam sa sobom, koliko je sebe zavaravao da je to ono što mu je potrebno, ono što ispunjava život. Jer, ono što mu je stvarno trebalo, izgubio je pre mnogo godina...
Pokušao je, u tim zadnjim trenucima, prizvati slike dragih ljudi iz prošlosti, ali one su mu bežale, razlivale se poput pene prosutog piva na stolnjaku... Sad je razumeo, o da, konačno je shvatio, da mu je najvažnija slika pobegla, da ju je u svojoj aroganciji oterao i odjednom je sebe zamrzeo zbog toga! Tako je to! Onaj ko ti nedostaje nikad nije tu, a oni kojima ti nedostaješ potpuno su nebitni, nervira te njihova prisutnost i njihova briga za tebe! Pozavideo je životinjama na nedostatku svesti, moći razmišljanja, na njihovoj sposobnosti da ne osete patnju kad su site, kad im nije hladno ili vruće, ili ne osećaju bol tela. Jer, nema te fizičke boli koja se lakše trpi od duševne boli, emotivne praznine, osećaja izgubljenosti i promašenosti života…
Neobjašnjivo je to. Šta čini čoveka? Kutija načetih cigareta, hladna večera u frižideru, kompjuter na kome winamp sam bira omiljene pesme? Pokvarena klima koju majstor ne stiže da popravi, iako ga je tri puta samo ove nedelje zvao? Jeftin šampon na polici u kupatilu i skup parfem zaboravljen na komodici za obuću? Započet i nedovršen roman u folderu na desktopu kompjutera? Mali mornarski kovčežić prepun starih slika, pisama i dokaza da si rođen, državljanin neke države i vlasnik stana u kome stanuje tvoje telo? Slika loše izbrijanog lica, koje svako jutro zuri u tebe zakrvavljenim očima, uokvirenim već vidljivim borama, iz ogledala? Ili svest o sopstvenoj ništavnosti, kukavičluku, nesposobnosti da se suočiš, ne sa ravnodušnim svetom u svojoj okolini, nego sa samim sobom?
Aleksa Lakić je ugasio dopola popušenu cigaretu u ogromnoj i skupoj pepeljari od lažnog kristala...
Vreme mu je isteklo.

***

Blic, izdanje za Beograd
Beograd, 19. septembar 2011. godine

Kasno sinoć, u svom stanu u Beogradu, u 51. godini života, preminuo je Aleksa Lakić, pesnik i boem, dobitnik NIN-ove nagrade za najbolji roman 2010. godine.
Dežurni lekar koji je na poziv prijatelja, koji je želeo da ostane anoniman, došao u njegov stan, u svom izveštaju je naveo da je smrt nastupila kao posledica infarkta.
Isti anonimni prijatelj je telefonom pozvao i našu redakciju, i izjavio da je lekar bio samo delimično u pravu.
Aleksa Lakić je umro od slomljenog srca.

***

Trgao se iz sna, i rukom pretražio drugu polovinu kreveta. Osetio je njeno telo ispod čaršava, golo, oznojeno, okrenuto leđima… Primakao se, prebacujući ruku preko njene nadlaktice do njenog stomaka, čvrsto je grleći. Grudima pritisnutim uz njena leđa, uhvatio je ritam njenog srca… svojim slomljenim srcem… i preživeo je…

***

Mile je bacio pred njega novine, smejući se… Laki je upravo završavao sa ubacivanjem šifara u fiskalnu kasu i bacio je pogled na Blic, presavijen na Hroniku Beograda.
„Zvao me Ivan, on je prvi kupio novine, i pročitao ovo,“ rekao je Mile, pokazujući prstom na mali uokvireni članak u dnu lista.
Laki je dvaput zamišljeno pročitao kratki tekst.
„I da je istina, žalosno je da sam zaslužio da se ovo pojavi samo u dvanaest redova jednog stupca novina“, prokomentarisao je ironično.
„Za nekog drugog morali bi platiti da se čitulja objavi u novinama!“ smejao se Mile. „A ti si dobio reklamu za džabe! Ivan je poludeo, mislio je da je stvarno, jedva sam ga ubedio da sam te danas već video, i da novine lažu!“
Laki je slegnuo ramenima.
„Čudno. Obično ne lažu baš ovoliko!“
„Pitam se, ko im je izvor informacije, ko je anonimni prijatelj koji ih je telefonom pozvao?“, pitao se Mile.
Laki se zamislio.
„Ja mogu da se dosetim samo jednog“, reče.
Nije rekao koji je to prijatelj, a Mile nije hteo da pita. Iznenada, kao da je nešto u sebi prelomio, Laki je pogledao Mila pravo u oči.
„Znaš, Mile, ona kuća, obrasla bršljanom, koju si sanjao… to je moja rodna kuća!“, rekao mu je oklevajući.
Mile ga je posmatrao nasmejanim zelenim očima:
„Znam“, rekao je, „išli smo zajedno letos da iskrčimo dvorište i tad smo sav bršljan poskidali sa zidova i spalili!“

***

Kod Lazara je otišao nenajavljen, noseći samo lap top, primerak novina koji mu je Mile tog dana doneo i dvolitru šljivovoce…
Lazar je stanovao u Dobanovcima. Bio je građevinac, kao i on nekada. Imao je 45 godina. U slobodno vreme pisao je romane, a zarađivao je za život praveći mostove i nadvožnjake na koridoru 10 …
Posle treće čašice rakije, Laki je izvadio iz torbe primerak Blica i pokazao ga je Lazaru.
„Proverio sam u redakciji sa kog broja su dobili ovo obaveštenje i nisam se mnogo iznenadio kad su mi dali tvoj broj, “reče dok je ovaj čitao članak.
Lazar se nasmejao.
„Šta da ti kažem, istina je da je ovo deo teksta koji sam objavio na blogu, iz najnovijeg romana koji pišem o tebi… Redakciju Blica, naravno, nisam zvao, mada broj telefona može da se nađe na mom sajtu“, rekao je kad je pročitao članak.
„Hoćeš da kažeš, da je neki novinar amater pročitao tvoj blog i ovo objavio kao vest, i ne proverivši je?“, pitao je Laki Lazara.
„Ne znam šta da ti kažem, osim da sam prilično siguran da novinari svoje vesti obično ne prepisuju sa sajtova pisaca,“ rekao je smejući se.
Laki je nasuo još po čašicu rakije.
Lazar mu je nazdravio, gledajući ga u oči: „Hajde živeli, pijemo sad za tvoj novi život!“
Ispili su naiskap i sipali ponovo.
Lazar je bio par centimetara niži i desetak kilograma lakši Aleksin odraz u ogledalu, skoro potpuno sede kose i brade, ošišan na keca, u ispranim starim leviskama i majici bez rukava.
„Kako ide tvoja knjiga?“, pitao je Laki. „Jesi li završio drugi deo?“
Lazar se uozbiljio.
„Završio sam skoro sve, ali mi se nije svideo kraj. Sad imam ideju da sve promenim. Ubacio sam novi tok, još jednu priču u priči i ovaj blog sa mog sajta, koji se nekim čudom našao u Blicu, jeste probni balon, reklamni trik, tek da vidim kakve su reakcije čitalaca prve knjige, na ovakvu ’odluku’ Alekse Lakića“, objašnjavao je Lazar.
„Mislim, drago mi je da si moje ime upotrebio za ime svog glavnog junaka, ali, šta da ti kažem, ja još nemam nameru da umirem, ni od infarkta, niti od slomljenog srca, imam još neka posla na ovom svetu da pozavršavam, pa bih te zamolio, da na istom mestu gde je izašlo, demantuješ glasine o mojoj navodnoj smrti,“ rekao je Laki, pola ozbiljno, pola šaljivo.
„O, da, to sam i mislio, ionako sam čitaoce zbunio, i dobio sam već više mejlova, u kojima me pitaju šta je sad ovo, otkud to da Aleksa Lakić umire na početku druge knjige, kad sam već najavio i treću! Jedna čitateljka me je molila da spasim Aleksu i ja sam, kao džentlmen, obećao dami, da ću to i da uradim! Ionako mi se ovakav rasplet ne uklapa u zamisao! Prema tome, spašen si, i zato živeli!“, nasmeja se Lazar podižući čašicu.
Mnogo čašica i još toliko zdravica kasnije, već malo pripit, Laki iznenada reče:
„E, moj Lazare, čudne stvari mi se danas dešavaju… Jutros pročitam u novinama da sam preminuo… Večeras sedim ovde s tobom i stalno pokušavam da uhvatim jednu skrivenu misao, slutim, jako važnu. Stalno mi izmiče… Na tren se pojavi neka slika, čini mi se u obrisu dima cigare, ali ne mogu da je zadržim… Nestane u treptaju oka… Sedim ovde za stolom, gledam sebe kloniranog u tvom liku, pogledaj se, i kosa i brada su ti posedeli na istim mestima kao meni, imaš iste krvave oči, kao što ih vidim u ogledalu… sedim ovde, i ne mogu da dođem sebi od čuđenja! Evo, reci! Zar nije čudno što ti pišeš knjigu o mom životu, kažeš i kraj si već smislio, pa napišeš u romanu da sam umro i to se nekim čudom objavi u novinama!  Sedim ovde, i sve sam sigurniji da je ovo nekakva varka, i da ti, u stvari, i ne postojiš, da sam ja izmislio tebe, a ne ti mene, za glavnog junaka moje nedovršene knjige smeštene u lap top… Eto, ime sam ti dao po ocu, izgled sam ti dao po sebi, ali tvoja uloga je da budeš pripovedač radnje koja vodi mene, Aleksu Lakića…!“  
Lazar se smejao.
„Pa kako… ako ja ne postojim, ako si ti mene izmislio samo da budem glavni junak tvog nedovršenog romana, ko je onda večeras sa tobom popio dve litre ove rakije?!“, reče, pokazujući na skoro praznu flašu.  

***

Trgao se iz sna, i rukom pretražio drugu polovinu kreveta…
Bila je prazna, i hladna…