Ivan Bačić - Krvavo zeleno - rekvijem jednoj mladosti

Moralni daltonizam našeg vremena
(preporuka izdavača)


Godinama i skoro svakodnevno iščitavajući rukopise autora koji pokušavaju da postanu pisci, predanošću, istrajnošću i jezičko-stilskim, zanatsko literarnim metodama, retko sam nailazio na pripovedača-debitanta koji tako lako vlada pripovedačkim veštinama, kao što je slučaj sa Ivanom Bačićem i njegovim prvonapisanim romanom KRVAVO ZELENO.
Ova „teška“ knjiga, prepuna je refleksivnosti, dinamike, tenzije i dijaloga koji čitaocu ne daju da dođe do daha. Slike koje autor stvara u opisima i sukobima svojih likova, međusobnim i unutrašnjim, jednostavno oživljavaju posle nekoliko pročitanih stranica. Ovo „sirovo i surovo“ svedočanstvo autorove mladosti podosta je opominjuće.
Brojne, višedecenijske nesreće našeg vremena i podneblja nikoga od nas nisu ostavile „celim“. Svako ko je „dete ovog surovog vremena“ će, u nekoj naraciji ili slici ove knjige, prepoznati nestali (umrli) deo sebe. No, nekako se nameće pitanje: - na koji način se okrenuti sopstvenoj ljudskosti i kako se treba nositi sa moralnim daltonizmom svog, realnog, malo srećnog vremena?
Teške misli i odveć žive slike ovog romana čitaoca ne mogu ostaviti ravnodušnim, pa konstatujem da je Ivan Bačić pronikao u samo središte svog, zlog vremena, razgolitivši ga na dinamičan, skoro filmski način, te vam stoga i preporučujem ovo izuzetno delo.


Milomir Bata Cvetković


Rekvijem Ivana Bačića


O Ivanu Bačiću ništa nisam znala pre čitanja njegovog romana KRVAVO ZELENO. Pročitala sam prvu rečenicu „Zvao sam se Radovan Jung; ubio sam se u 49. godini, neposredno nakon što sam završio pisanje Krvavo zelenog“... i pomislila, reč je o nekoj vrsti psihoanalize, poluautobiografske ispovedne proze jednog depresivca. Ali, prevarila sam se.
Roman jeste ispisan gotovo zapisničarski, hladno, namerno šturo, bez preteranih ulaženja u dubine osećanja, jer ga piše, kako je i naz-načeno u nastavku one prve rečenice, bivši policajac, zapisničar sa suđenja, objektivni posmatrač, rekla bih, stravičnih događaja i izprepletanih sudbina koje samo život može da ukrsti, a pisac mudro da iskombinuje i poveže u celinu. Mnoštvo likova poteklih iz male sredine, ne tako idilične, tokom romana sreće se i rastavlja, povezuje i gubi, uništava i razvija, tonući neminovno sve dublje i dublje ka dnu, prateći poniranje jedne sada već odavno bivše države.
Nesreće, smrti, rat, silovanja, ubistva, laži, licemerje, poroci, gresi velikih i malih političara, vojnika, civila, sveštenika, velikih i malih Sr-boljuba, domoljuba i rodoljuba povlače vas od strane do strane, kao lajt motivi u muzičkoj partituri, inspirisanoj Mocartovim Rekvijemom. Odu-vek sam smatrala, da Mocart, uprkos svom geniju, nikada ne bi zauzeo mesto koje ima u istoriji muzike da nije bilo tog poslednjeg njegovog, krvavog, sebi napisanog Rekvijema.
I ovaj bolni rekvijem jednoj mladosti, svedočanstvo je razornih talasa koji nose ljude po pučini života, nasumice ih bacajući s jedne na drugu stranu, razbijajući o stenje, ravnodušno, moćno, kako to samo u prirodi biva. Gde je tu Bog, gde su tu sile empatije, naša volja, razum, ljudskost, ili je sve neminovnost, sudbina? Smrt skoro svim junacima ove mučne istorije dolazi kao oslobođenje, mir, nagrada, bez obzira da li se radi o nevinim kosovskim žrtvama, mladoj Albanki i njenom dečku Srbinu, ili njihovim ubicama, ili bivšem narkomanu jeromonahu koji siluje dvanae-stogodišnjeg dečaka, ili samom slikaru daltonisti koji ne razlikuje zeleno i crveno...
Ovo je roman napisan u slavu smrti.
- Ne čita se brzo.
- Nije zabavan.
- Lako bi mogao da se pretoči u film.
Ali se i ne zaboravlja brzo. Malo malo, pa iskrsne slika, kadar iz još nesnimljenog filma.
I ostaje tuga. Nema tu onog žala za mladošću Bore Stankovića, samo osećanje da smo rodjeni u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu, od pogrešnih roditelja.

Treba ga čitati uz Mocartov Rekvijem...


Prof. Dr Maja Volk