Plava glavobolja

Nikada nismo zapravo shvatili Keplarce. Pojavom i fizionomijom nisu bili toliko drugačiji od nas, ali njihov način razmišljanja nimalo se nije poklapao sa ljudskim. U početku nam je njihov jezik bio kriptičan, ali ni kada smo ga preveli, nismo razumeli njihove poruke. Njihova poseta je navodno bila misija mira i prosvetljenja, a ipak, sve njihove poruke su bile pogrdne i uvredljive. Sećam se izraza na predsednikovom licu dok je sa zvučnika treštalo kako je on “nesposobni lažni vladar neorganizovanog naroda, rase ometene u razvoju”. Zemaljske sile su ipak sve ovo morale da progutaju, jer je njihov svemirski brod bio kolosalan, a njihova tehnologija hiljadama godina ispred naše, tako da smo morali da povijemo vrat i oslanjamo se na diplomatiju. Ali uprkos svom trudu, diplomatska misija bila je neuspešna. U jednom trenutku Keplarci su iznenada prekinuli kontakt i aktivirali oružje. Svi smo pratili na TV ekranima kako se vrh njihovog gigantskog oružja obavija plavičastim sjajem i kako predsednik izgovara – Neka nam je bog na pomoći! Neznatno zatim, kobaltni zrak je pogodio Zemlju. Onda su nestali.

Međutim, nikakvog razaranja nije bilo. Planeta je i dalje bila na svom mestu, netaknuta. Nije bilo zemljotresa, ni cunamija, niti uništenja celokupnog života na Zemlji. Doduše, efekat oružja smo svi osetili istog trenutka. Keplarci su nam nešto učinili sa mozgom. Mnogi od ispitanika su opisali osećaj kao “razdvajanje mora misli” u glavi. Svaka nova informacija koju bismo dobili, istog trenutka bila bi obrađena i uskladištena u sećanje tako da joj po volji možemo pristupiti u svakom trenutku. Ova promena bila je propraćena i jednom nuspojavom: bez gomile neobrađenih informacija, u umovima ljudi se javljala neprijatna praznina. To se manifestovalo različito kod različitih osoba: nekima nimalo nije smetalo, većini je osećaj bio izuzetno neugodan, dok su se kod pojedinih javljale stravične migrene. Posledice ovoga su bile strašne u početku. Ceo svet je stao te godine, dok se nismo malo privikli na novo stanje uma. Ali do tada, bilo je mnogo nastradalih, mnogo hospitalizovanih i mnogo uništenja. Bilo je govorkanja kako je keplerski zrak možda zapravo i bio oružje.

Najlakši “lek” protiv praznine bio je konstantan priliv novih informacija, ali je mnogim ljudima to bilo previše naporno, pa su pronađene alternative. Teži slučajevi propraćeni glavoboljama lečeni su medicinski, uz pomoć nekolicine novih lekova. Većina je prihvatila prostiju terapiju: prezasićenje podacima bez mnogo informativnog sadržaja. Televizija, koja je i ovako bila u procvatu početkom 21. veka doživela je novi talas ekspanzije: bukvalno je postala najbitnija stvar na svetu. Slično se desilo i sa prodajom alkoholnih pića, koja su takođe pomagala kod takozvane “plave glavobolje”, a kombinacija ta dva postala je nova svakodnevnica.

Saniranje ovih tegoba bio je prvi prioritet, jer svet nije mogao da funkcioniše sa gomilom ljudi koji pate od glavobolje. Ali čim se situacija malo stabilizovala, pristupili smo sagledavanju pozitivne strane “keplerskog efekta”. Promene u mozgu otvarale su mnoge mogućnosti. Sada je svaki čovek, u teoriji, mogao da nauči svo znanje sveta i da manipuliše njime brže i efikasnije od bilo kog računara. Primećeno je da se deca mnogo lakše prilagođavaju novom stanju: nova znanja im se nisu mešala sa prethodno naučenim kao kod odraslih i nisu patila od glavobolja, za koje su naučnici pretpostavljali da nastaju zbog nesklada dva različita načina usvajanja informacija.

Zbog svega toga započet je novi program školstva. Ministarstvo prosvete je zaključilo da deca moraju mnogo više da uče, jer im za savladavanje gradiva treba neuporedivo manje vremena i truda, i jer u njima, zahvaljujući novodobijenim sposobnostima, leži napredak ljudske rase. Problem je bio u manjku kadrova, jer se ogroman procenat ljudi iz svih profesija prebacio na rad na televiziji i za škole nije bilo dovoljno stručne radne snage. Predloženo je rešenje u vidu digitalizacije škola, zamene predavača projektorima, zvučnicima i monitorima. Međutim, keplerski efekat nije omogućavao razumevanje informacija, već samo njihovo pamćenje. Iz toga je proizašla velika debata u ministarstvu: jedna strana je tvrdila da, uz pomoć dobro napisanog i organizovanog gradiva, deca mogu naučiti sve, dok je druga tvrdila da je deci apsolutno neophodan nadzor i pomoć stručnih lica koja poznaju kako gradivo, tako i pedagogiju i metodiku. Na kraju je započet eksperiment: u nekoliko država otvorene su eksperimentalne osnovne škole u kojima se ispitivala uspešnost nove metode škola sa digitalnim predavanjima i bez predavača. U zavisnosti od njihovog uspeha, projekat će biti ili zatvoren ili proglašen za standard.

Škole će obilaziti timovi posmatrača sačinjeni od najboljih pedagoga i metodologa u državi. Na njima leži konačna odluka o uspešnosti novog sistema. Jedan od tih timova vodim ja.  

U većini akademskih krugova, moje ime se smatra za svetinju kada je u pitanju sastavljanje udžbenika, priručnika za rad i naučnih radova u polju metodike. Uprkos tome, u celoj svojoj tridesetogodišnjoj karijeri, pravog kontakta sa đacima sam imao jedva šest meseci. Razlog za to je što me većina ljudi koji me znaju opisuju, blago rečeno, kao izuzetno neprijatnu osobu. Verujem da u tome ima istine: netrpeljiv sam, nestrpljiv, volim da kritikujem i da vređam, čak i bez provokacije, a stvari poput međuljudskih odnosa ili održavanje spoljašnjeg izgleda mi nisu naročito bliske. Uvek zapušten, uvek namršten, uvek sa kritikom na vrhu jezika, bolje sam se snalazio iza stola u nekoj mračnoj kancelariji nego sa ljudima. Zato su mi za ovaj zadatak odabrali partnera. Džejk Staks, jedan od retkih ljudi koji su me tolerisali, i jedan od troje ljudi na celom svetu koje bih mogao nazvati prijateljima je bio moja sušta suprotnost: uvek nasmejan, uvek šarmantan, i naizgled oklopljen pancirom protiv mrzovolje. Sem po karakteru, i po pojavi smo bili jing i jang: ja sa mojom masnom proređenom kosom, neurednom bradom i trbušinom sakrivenom pod otrcanim crnim mantilom koji vonja na znoj, pivo i cigarete, i Džejk, sa plavom pod konac podšišanom talasastom kosom, sveže obrijanom bradom namirisanom afteršejvom i svetlo-smeđim kaputom po poslednjoj modi. Komisija je odabrala Džejka, ne samo zbog toga što mi je bio prijatelj, nego i zato što me je držao koliko-toliko pod kontrolom i anulirao moju neprijatnu pojavu. Ja sam to znao i nije me bilo briga. Bilo mi je lakše da radim ovaj posao sa njim nego sam, ili još gore, sa nekim koga ne podnosim, što je obuhvatalo 99% ljudi iz odbora.

Od keplerskog incidenta postao sam još gori: glavobolje su me činile duplo razdražljivijim nego i pre. Lekovi nisu pomagali. Pivo jeste, ali samo protiv glavobolje, ne protiv temperamenta, zapravo alkohol me je činio još gorim. Samo su Džejk i Meri, moja sestra, znali da bez tri piva u stomaku nisam mogao da napustim kuću.

Prva škola koju smo posetili bila je osnovna škola Hilkrest u Baltimoru. U pitanju je bila državna škola koja je renovirana od temelja, ali joj je zadržana ista funkcija. Bitan deo eksperimenta bio je uspeh nove metode, ne u prestižnim privatnim institucijama nego u “običnim” školama, jer takve ipak čine većinu, kako u Americi tako i na svetu.

Nismo prešli ni pola parkinga, a već sam počeo da se mrštim. Škola je renovirana pre manje od tri meseca, a već je bila oštećena: korpe za đubre bile su prevrnute, a jedna od kamera na ulazu visila je beskorisno iščupana iz svog ležišta. Deca se trčala na sve strane, iako nije bio veliki odmor. Udahnuvši duboko, uputio sam se ka ulazu.
- Glava? – upita me kolega. Klimnuh potvrdno i dalje se mršteći.
- Jesi li popio pilule?
- Dve plave. I dva piva. Sve manje pomažu.
- Možda ne bi trebalo da mešaš te dve stvari.
- Hajde samo da završimo s ovim – rekoh, dok je klinac u plavoj majici protrčavao ispod mog lakta, umalo mi izbivši torbu iz ruke.

Unutrašnjost škole ostavljala je sličan utisak. Đubre i jurnjava svuda. Nije bilo strašno, ne kao što škole u Detroitu recimo umeju da budu, ali previše haotično za novu školu u prosečnom kraju. Svuda duž hodnika i lobija bili su instalirani ekrani. Par njih nije radilo, a kako sam primetio, deca su više pratila one na kojima su bili crtaći i “obična” televizija nego one sa obrazovnim programom.
U školi je i dalje bilo zaposlenih, naravno. Nekolicina radnika obavljala je sve dužnosti, od čišćenja i održavanja škole do funkcije redara. Žena u crvenom blejzeru, koja je bila zadužena za sve administrativne poslove u školi, dočekala nas je i predala nam papir sa rasporedom učionica, osmehnula se i otrčala nazad u kancelariju. Džejk pogleda papir, pa ga pruži meni. Bio mi je potreban jedan pogled da zapamtim raspored časova i odeljenja, pa ga zgužvah i bacih u obližnju prepunu kantu.

Već posle četvrtog časa sam shvatio da je početak dana zapravo bio njegov najbolji deo. U nižim razredima, od kojih smo počeli, situacija i nije bila tako loša. Učionice su bile pune i deca su relativno mirno, onoliko koliko deca mogu, pratila predavanja na ekranu. Program je bio realizovan u vidu crtaća, sa puno jarkih boja i simpatičnih likova, pa je deci držao pažnju. Uvek bi se desilo da se par njih zaigra i zaboravi na predavanje, ali je zvuk bio toliko pojačan da su hteli-ne hteli morali da čuju, a samim tim i zapamte lekciju. Predavanja nisu bila potpuno bez osoblja: na početku svakog časa dolazio bi redar da upiše izostanke, i eventualno, popravi ili podesi opremu i posle desetak minuta napuštao učionicu. Ovo je još i delovalo u nižim razredima, ali kako smo napredovali ka višim, video sam ozbiljne mane u sistemu.

Već od četvrtog razreda deca su masovno izostajala sa časova. Učionice su bile polu-prazne, a posle upisa izostanaka neretko se dešavalo da u njima ostane samo par učenika. Dečaci i devojčice su nas u početku podozrivo posmatrali misleći da smo redari, ali čim bi shvatili da nismo, pokupili bi se i otišli. Dobar deo lekcija bio je traljavo odrađen, ali mi to nije toliko smetalo: uzevši u obzir da je količina gradiva udesetostručena i da je projekat još uvek bio u eksperimentalnoj fazi, to je bilo razumljivo. Problem je bio u tome što stariju decu gradivo naizgled nimalo nije interesovalo. Bez centralne figure koja bi ih vodila, nije bilo ničeg što bi ih navelo da prate lekcije. Ni previše pojačan zvuk nije pomagao: svi do jednog imali su slušalice u ušima. Sva deca su zurila ili u svoje mobilne telefone kucajući neumorno ili u sporedni rekreativni ekran koji su naučili da pale i kad nije odmor. Uhvatio sam i sebe kako buljim u nešto što se zove “Sentral Perk stori”, što je, kako sam razumeo, bila serija o tome kako su se likovi iz serije “Prijatelji” prvi put sreli. Bila je totalno tupava, od vrste kakve sam najviše mrzeo pre incidenta, ali mi je ublažavala bol u lobanji koji je jačao svakim školskim časom.
Posle toga je usledio veliki odmor. Džejk me je pitao šta sam zaključio do sad, na šta sam ja odgovorio – Ipak je trebalo da popijem tri piva.
 
Počeo je peti čas, u petom razredu. Predavanje nije još ni počelo kada je u učionicu uleteo jedan klinac i bacio mi šaku papirnog i kovanog novca u krilo.
- Ovo je za ceo dan. Ti si novi? Ovo je za ceo dan, nemoj da me upišeš.
U trenutku sam poludeo. Osećao sam kako mi lice crveni i zgrabio sam žgoljavka za revere.
- Ne samo da ćeš dobiti izostanak, nego ću te sačekati posle škole i prebiću te! Je l' si čuo?!
- Ne možeš to da uradiš! –  reče on nesigurno. – Je l' da?
Oči su mu zasuzile. Spazio je redara kako petlja nešto sa kablovima i shvatio svoju grešku, ali umesto da zauzme svoje mesto, samo se povukao nazad i nestao tiho zatvarajući vrata za sobom.
Srećom, svetla se prigušiše, a na ekranu zasvetle početak lekcije. Ostatak odeljenja, njih možda osmoro, se primiri i, makar prividno, skoncentrisa na ekran. Nastava je bila iz japanskog jezika. Tema me je interesovala, pa sam se udubio, prateći pomno svaku stranicu. Predavanje je bilo sjajno. Možda zapravo i nije bilo, ali me je činjenica da mogu da sa takvom lakoćom naučim taj mistični jezik koji me je celog života opčinjavao, ostavila bez daha. Ideogrami bi istog trenutka kako bi ih video dobijali zvuk, značenje i nestajali u arhivama mog uma. Posle lekcije o pisanju i čitanju, na ekranu je krenuo slajd-šou stranica manga-stripa. Strip je bio toliko dobar i toliko smešan da smo se Džejk i ja par puta zacenili od smeha. Brišući suzu s kraja oka, primetio sam da se niko drugi ne smeje. Osvrnuo sam se i video sličan prizor kao u prethodnom času: polovina odeljenja bila je zagnjurena u telefone, dok je druga polovina nezainteresovano posmatrala slajd-šou.
- Zar vam nije smešno? –  upitah glasno, jer nisam mogao da izdržim.
Tišina. Dvojica slegnuše ramenima. Konačno se neko oglasi.
- Ja ovo ne razumem.
Hteo sam da pitam šta ne razume, a onda sam se setio. Pogledao sam u redara koji je i dalje bio prisutan.
- Japanski stripovi se čitaju sa desna na levo. Jeste li znali to?
Redar mi uputi zbunjeno-flegmatični pogled.
- Da. Da, naravno. Sa desna na levo se čitaju, deco.
Glava mi zabubnja još jednom. Nisam bio siguran da mogu da izdržim do kraja dana.
Kada se svetlo upalilo, u učionicu uđe ostatak odeljenja. Predvodila ih je visoka, debela devojka sa kovrdžavom kosom. Hodajući samouvereno među klupama, bacila je bučno gomilu knjiga na jednu obližnju, skinula naočare za sunce i podrugljivo uzviknula –  Gde ste, štrebeeeri?
Iza nje je išla svita devojčica obučenih vulgarno neprikladno za svoje godine, koje su se smejale kao da su čule najsmešniju stvar na svetu.
Osećao sam kako mi pulsira vena na čelu. Poslednji zavrtanj na ekspres-loncu besa, koji je bio moja glava, popustio je. Crven u licu poput kakvog demona, razdrao sam se na njih.
- Vi ste govna!
Sva deca se preplašeno okrenuše razrogačenih očiju. Shvatio sam odmah da nisam baš najrečitije započeo govor, ali sam im svakako privukao pažnju.
- Ne možete tako da pričate sa nama! – odgovori drsko debela.
Hteo sam da odgovorim: “Nego šta nego mogu!”, ali se sabrah. Pomoglo mi je i to što me je Džejk držao za rukav. Verovatno je želeo da skroz prestanem da pričam, ali to nije bila opcija.
- Živite u unikatnom dobu za čovečanstvo. Imate sposobnost koja je doskora bila ograničena na likove iz super-herojskih stripova. Svo znanje ovog sveta, više od trideset hiljada godina prikupljanja podataka vam je nadohvat ruke. I da biste prihvatili to znanje, ne morate da radite gotovo ništa! Ništa! Samo da budete prisutni i dignete glavu iz besmislenih distrakcija na par minuta! Ne patite od paklenih glavobolja kao mi, nemate izgovora da se zamlaćujete ovim, ovim smećem! –  rekoh, mašući ka ekranu u ćošku. – Možete da znate sve i budete bilo šta, što je opcija koju niko od nas nije imao. Niko vas ne tera da budete naučnici ili veliki pisci, ali jedina stvar koja vas sprečava da to budete ste vi sami. Mislite o tome.
Izjurio sam iz učionice s prstima na slepoočnicama. Džejk je potrčao za mnom. Izgleda da sam vikao glasnije nego što sam mislio jer se u ispred vrata okupila skupina đaka, a ka nama su išle i dve odrasle žene koje su izgledale kao da rade ovde. Mlađa od njih, lepuškasta žena u jarkocrvenom blejzeru, priđe.
- Je l' vam dobro? Ne izgledate baš najbolje, hoćete čašu vode?
Očigledno nije razumela moj odgovor, pa ponovi pitanje.
- Pivo.
Ona podiže oči ka Džejku koju uz osmeh slegnu ramenima. Zatim se okrete ka drugoj, starijoj i manje upadljivoj koleginici.
- Marija, idi donesi pivo za gospodina.
Marija se odgega niz hodnik. Iako ništa nije rekla, po njenom izrazu lica je bilo očigledno da nikako ne odobrava alkohol u školama, tražio ga državni službenik ili ne.
- Šta se dogodilo?
- Moj kolega pati od težeg oblika plave glavobolje.  
Žena otvori usta u nemo “O.” Seo sam na klupu u hodniku i buljio u televizor i dalje masirajući slepoočnice i nadajući se da će to pivo stići brzo. Bilo bi dobro i da bude hladno.
- Ja sam Konsuela Simons, nastavnik i nadzornik nastavnog tima. Ima nas tako malo ovde –  reče uz osmeh. – Nadam se da je sve u redu?
- Drago mi je, gospođice Simons, ja sam Džejk Staks, a ovo je moj kolega, doktor Sajmon Bejli.
Rukovao sam se sa njom najneprijatnije moguće, takozvanom "mrtva riba" tehnikom, u nadi da mi se više neće obraćati.
- Moj kolega, za čija dela ste sigurno čuli, teže podnosi nedostatke u sistemu.
- Nedostatke? Nadam se da nije ništa ozbiljno...
- Ne, ne, ne, taman posla. Projekat je i dalje u fazi ispitivanja, normalno je da se tu i tamo provuče neki propust. Problem je više sociološke prirode. Celo ljudsko društvo i dalje oseća posledice keplerskog incidenta, a deca naročito. Živimo u unikatnom dobu za čovečanstvo. Deca imaju sposobnost koja je doskora bila ograničena na likove iz super-herojskih stripova. Svo znanje ovog sveta, više od trideset hiljada godina prikupljanja podataka im je na dohvat ruke.
Podigoh pogled sa programa za tren. Oči mi se na tren susretoše sa Džejkovim. Pošto nije video negodovanje u njima, on nastavi.
- I da bi prihvatili to znanje, ne moraju da rade gotovo ništa. Samo da budu prisutna i dignu glavu od besmislenih distrakcija na par minuta. Ne pate od paklenih glavobolja kao mi, nemaju izgovora da se zamlaćuju smećem. Mogu da znaju sve i budu bilo šta, što je opcija koju niko od nas nije imao. Niko ih ne tera da budu naučnici ili veliki pisci, ali jedina stvar koja ih sprečava da to budu su oni sami.
Konsuela zaklima glavom poluotvorenih usana. Uto naiđe druga radnica sa limenkom Pabsta u ruci. Konsuela joj priđe, uze pivo i pruži mi ga. Bilo je hladno, hvala kosmosu. Odmah sam ga otvorio i krenuo halapljivo da gutam.
- Ja sad moram da se vratim poslu. Drago mi je što smo se upoznali, gospodine Staks, doktore.
- Zadovoljstvo je moje! I zovi me Džejk, molim te – odgovori on, dok sam ja ispijao drugu polovinu limenke.
Konsuela zatim pođe niz hodnik, pa zastade i okrete se.
- Gospodine... Džejk. Da li si za to da možda neki dan odemo zajedno na ručak?
- Bilo bi mi zadovoljstvo. Pozovi me bilo kad, moj broj je 9907634.
Žena u crvenom se nasmeši još jednom, okrete se i ode. Džejk ju je posmatrao kako odlazi koji tren, pa sede pored mene.
- Nadam se da se ne ljutiš.
- Ma kakvi. Znaš da ja nemam problema s tim da moji prijatelji koriste moje gradivo.
- Hvala ti. Razumeš situaciju...
- Da. Razumem.

Razmišljao sam... Da li sam razumeo situaciju? Koliko ja uopšte razumem? Koliko bilo ko od nas bilo šta razume? Stvarno smo rasa ometena u razvoju. Možda je onaj zrak ipak trebalo sve da nas uništi. Možda i ne. Ali svakako je veoma pretenciozno sa naše strane to što se smatramo inteligentnim bićima.