Stevan Šarčević & Darko Savić - Kolevkine hronike

VANUK

Urlik se razleže kroz dolinu, ovog puta bliže. Pun plavičasti mesec obasjavao je padinu prekrivenu drevnim ruševinama i ako bi neko dugo škiljio u te ruine, senke bi oživele i počele bi se kretati prema posmatraču. Karavan, već natovaren sirovim čelikom, bio je smešten u graničnom pojasu mrtvog grada na maloj zaravni posred padine. Ljudi su navukli verižnjače, stavili šlemove i pribili se leđima uz kamen. Bili su sablasno tihi. Čekali su.
Teodor odmahnu glavom, opusti mišiće i ispusti dah koji je nesvesno zadržavao, tiho, da ostali ne čuju. Ne bi valjalo da pomisle da se plaši. Zajedno su u ovome i on neće biti prvi koji će popustiti. Jezivi krik odjeknu, tako blizu da pomisli kako je zver pored njega. Prođoše ga trnci ali ipak ostade miran. Zube je stegao toliko da je mislio kako će popucati. Video je kako se svi trzaju i u rukama drže isukane mačeve, ali niko nije ustao iz svog zaklona. Nije čak ni disao, trudeći se da ga ono što se šunja kroz tamu ne opazi. Ako je to Vanuk, mačevi im neće puno pomoći. Čuo je priče i znao je u šta se upušta kad je pristao da iskopava sirovine za careve kovačnice. Kako bi drugačije dezerter stekao pravo da bezbedno jaše kolonijom? Samo jedan tovar čelika i biće amnestirani, reče debeljko sa carskim pečatom. Samo jedan tovar i bićemo slobodni, obećavala su kitnjasta slova na pergamentu. Samo jedan tovar i bićemo mrtvi, pomisli Teodor stežući balčak.
Lako je bilo smejati se pričama o čudovištima što se kriju po lagumima mrtvih gradova u zagrejanoj krčmi sa kriglom pred sobom. Sad, osluškujući urlike kroz tamu, samo je još mogao moliti bogove da to nije drevni užas, a znao je da jeste. Svi su znali. Nanjušio ih je još u sumrak i uporno pratio njihov trag. Na toj pustoj zemlji bili su lak plen. Dolazio je po njih.
Pogledao je malo ulevo ispred sebe. Golobradi Ilon je stezao koplje u rukama i gledao u njega. Tako je želeo da stigne u Koloniju, zato se i pridružio četi. Sanjao je o Velikom carstvu. Možda mu ipak nije bilo suđeno, prolete Teodoru kroz glavu. Pa opet, njemu je bilo svejedno. Konačno će dobiti mir koji je tražio. Nema za čim da žali, sve što je voleo odavno je nestalo. Bilo je nečeg privlačnog u smrti.
Niko nije čuo, ali su postali svesni da je tu. Diže štit do očiju i preko njega pogleda oko sebe. Idućeg trenutka led mu jurnu niz kičmu. Vanuk je bio u sredini logora i kidao je Dugog i Soara! Delovalo je kao san. Sve se odvijalo u sablasnoj tišini. Nisu ni bili svesni kada su poginuli. Teodor bez razmišljanja isuka široki, nazubljeni mač i štitom napred napade. Kada ga ugleda, zver se ogromnim skokom baci prema njemu. U punom trku se sagao, tako da kandže zakačiše po izdignutom štitu i preleteše iznad njega. To je bilo dovoljno da ga obori, ali on se smesta uspravio i okrenuo da utvrdi protivnikovu poziciju. Poletelo je desetak kopalja, ali ih stvor prelete još jednim skokom i pade na najbliže ljude. Bilo je strašno videti kako ih čereči. Neko viknu ,,linija!“ i za trenutak se obrazova zid od kopalja. Vanuk se baci pravo na njega. U štit udari nečija otrgnuta ruka.
Iz zveri je virilo nekoliko slomljenih drški od kopalja, ali to ga nije usporilo. Čovek ispred Teodora pogibe vrišteći i on ugleda tu ljigavu izduženu glavu prepunu dugačkih oštrih zuba. Zavitla postranice prema njoj teški čelični štit, ali se zver sagnu neverovatnom brzinom i štit prelete iznad nje. Idućeg trena čudovište skoči prema njemu, na šta on zavitla mač bacajući se u stranu i grabeći odbačeno koplje. Okrenu se taman na vreme da ga zabije u Vanuka koji je ponovo skakao na njega sa dva čoveka u kandžama. Vrh se zabi odmah ispod vrata. U silini naleta pade ponovo na zemlju, a čudovište se stvori iznad njega. Razjapljene čeljusti krenuše prema licu i već je osetio smrdljivi dah koji nikada neće zaboraviti, kada krajičkom oka vide nešto kako pada zveri na vrat, prolazi kroz njega i pada na njega. Čuo je jezivu riku i po licu osetio nešto vrelo što bi mogla biti krv, a onda mu um prekri mračni veo.

Da je hiljadugodišnje Carstvo sastavljeno od 13 kraljevstava, naizgled na vrhuncu moći, pred svojim najmračnijim danima, saznajemo kroz doživljaje nekoliko nosećih ličnosti. Svako od njih iz sopstvene vizure sagledava nadirući talas mračnih nagoveštaja da drevna proročanstva postaju stvarnost. Naizmenično pratimo Cara i Caricu, zatim glavnog zaverenika protiv njihove vlasti koji spletkama i tajnim pregovorima sprema prevrat na dvoru, kao i generala koji se na severu suočava sa najgorom najezdom varvara koja je ikada viđena. Tu su i Teodor, strašni ratnik - plaćenik koji se vođen nostalgijom vraća u Carstvo, kao i Sunčica, vila planinka i profesionalni lopov, što se silom prilika umesto u Carski Grad iskrcava usred najdivljijih graničnih oblasti Carstva.
Lagano se razotkriva srednjovekovno feudalno uređenje Vizantijskog tipa, dvorske spletke, ali i pojavljivanja bića iz legendi posred Carstva. Upoznajemo vitezove što se bore za čast i slavu po turnirima, borce što krvare na granicama, razbojnike i pravednike, ali se pojavljuju i lovci na divlje konje i tragaoci za sirovim čelikom. Pa opet, najgore od svega je što mrtvi ustaju i love seljake po provinciji da bi ih podvrgli najgorim mukama.
Centar zbivanja su „Knjiga Predaka“ i dvor Sarbana, drevne porodice, čuvara biblioteke. Kad prevrat zaista nastupi, Car biva ubijen zajedno sa najvernijim vazalom iz kuće Sarban, kao i starešinama odanih velikaša. Istovremeno razbojnik prozvan Šumskim Kraljem otima princezu iz Kuće Sarban.
Kad sve deluje izgubljenim, radnja se premešta hiljadama svetlosnih godina daleko i nalazimo se na sastanku četiri osobe: predsednika Konfederacije, istoričarke, glavnog inžinjera, kao i visoko rangiranog oficira. Saznajemo da je zemlju nekad davno zadesilo nuklearno uništenje, ali je pre toga nekoliko generacijskih svemirskih brodova odaslato u nepoznato. Kroz borbe i prilagođavanja ljudski rod je savladao ne samo telepatiju, nego i prenos duše, kao i otvaranje nekad nedostupnih područja ljudskog mozga. Pa opet, koliko god da je ljudski rod uznapredovao, i ovde su u toku zavere i tajne operacije. Neko je našao načina da prenese duhove turista na planetu s koje su potekli, a koju sada nazivaju Kolevkom.
Esteban, oficir koji prisustvuje sastanku, dobija zadatak da zaustavi taj proces, jer se Kolevka nalazi pod kulturnim embargom. Naime, Sarbani su potomci ekspedicije poslate iz konfederacije, a njihov poslednji izveštaj govori o nekoliko inteligentnih vrsta, sve odreda poreklom od zajedničkih predaka sa žiteljima konfederacije, a čije su varijacije nastale kao posledice mutacija izazvanih radijacijom.
Esteban otkriva da je u toku zavera tehnički najrazvijenije planete Konfederacije, pa silom prilika dolazi u situaciju da mu nema druge no da dušu prebaci u neko telo na Kolevci. Ispostavlja se da je to general Burebist, koga smo pratili, a koji upravo u tom trenutku biva smrtno ranjen i Esteban mu zaposeda telo.
Esteban se najednom nalazi u primitivnom svetu usred strašnog sukoba gde prefinjena oružja koja poznaje ništa ne znače. Tu se kolje i razbijaju lobanje. Pa ipak, zahvaljujući telepatskim moćima uspeva da otkrije slabe tačke neprijatelja i donosi prevlast pristalicama svrgnutog Cara i kuće Sarban, ali otkriva i to da su Šumski Kralj i njegova strašna ljubavnica agenti poslati sa prevratničke planete Konfederacije.
Iako je prevrat okončan i princ kuće Sarban zaposeda Carski Tron, Esteban zna da Šumski Kralj poznaje tehnologiju kojom može sve dovesti u stanje koje mu odgovara. Stoga silazi u podzemlje Sarbanovog Dvora, koje je, u stvari, ukopani svemirski brod sa ugrađenim prenosnikom duša. Iako zna da će opcija „Pronađi I Prenesi“ uništiti uređaj i dušu mu zauvek ostaviti negde u svemiru, on je upotrebljava, čime sve turiste odstranjuje sa planete, ali i samog sebe osuđuje na pakao.
Time je jedno strašno poglavlje Carstva okončano.

O ROMANU „KOLEVKINE HRONIKE“

„Knjiga Predaka. Proročanstvo toliko staro da je preraslo u legendu, a legenda u priču za malu decu. Ta bajka o sablastima što dolaze iz nepojamne daljine, o muškarcu koji nije onaj koga vide i koji će ukrasti svetlo, pokoriti Vanuke, proći kroz vatru i pokloniti ga ljudima, o detetu što će izjednačiti vrste što hodaju uspravno...“
Da li će se proročanstvo obistiniti ili će napori inteligentnih bića da spasu Zemlju, Kolevku – genetskog materijala iz kojeg su nastali nakon kolonizacije udaljenih planeta, propasti?
„Kolevkine hronike“, koautorsko delo Stevana Šarčevića i Darka Savića, roman je u kojem se prepliću fantastika i naučna faktastika. Kao i u prethodnom Šarčevićevom delu „Dolazak tame“, fantastika je bazirana na bićima iz srpske i slovenske mitologije (rusalke, samovile, krvopije, vanuci – vukodlaci...,), ovog puta predstavljeni kao nova vrsta nastala genetskom mutacijom nakon nuklearne katastrofe na Kolevci. S druge strane, interplanetarni komunikacioni i transportni kanali, telepatija, telekineza, empatički štitovi i danas sveprisutni avatari, elementi su naučne fantastike. Zajedno, odlike su dualizma koji se proteže kroz čitav roman.
Dualizam je iskazan kroz težnju jednog dela inteligentnih bića da primitivne stanovnike Kolevke pretvore u „ovce za klanje ... stado za vukove što putuju među zvezdama“, dok se drugi bore za spas matične zemlje s koje su potekli. Ogoljenim i surovim opisima scena nasilja, požude i krvoločnosti („Čak su joj i sa lica odrali kožu i njene ogromne plave oči su u Sunčicu zurile sa amorfne krvave lopte...“), kojima se autori poigravaju s granicama čitaočeve trpeljivosti, suprotstavljeni su lirski momenti („Sve je bilo puno jarkih boja, mirisa cveća, života... Život. Jahala bi belu ždrebicu, zatvorila oči i raširila ruke, pustila da je vetar miluje, mrsi kosu, lice... Život“). Mržnja, zloba i želja za vlašću, nasuprot ljubavi, herojstvu i požrtvovanosti. Čak je i jedan od glavnih likova predstavljen kao oličenje dualizma, vukodlak – čovek zver.
Roman odlikuju upečatljivi karakterni likovi, kojima je dodeljeno tačno vreme i mesto za odigravanje krucijalne uloge: car Erik, pred kojim bi kada hoda „...izvan palate i kamena ... čudovišta nekako obarala poglede ... i klanjala se“, carica Olena, sveprisutna senka svih događaja, trinaest kraljeva „... skup od trinaest budala, obučenih u somot i svilu, koji sede u prestonoj dvorani i danima brbljaju i kokodaču o nečemu važnom“, dezerter Teodor, koji doživljava transformaciju u zver – vanuka, zadržavajući svoju ljudsku stranu, dečak Jukov, kojeg i pored svega preživljenog krasi „... veseo smeh, iskren i lišen briga“ koji su kao dar Bogovi „podarili deci kako bi prebolela, zaboravila i preživela uspomene“, dva generala, dva Burebista, jedan iz prošlosti – jedan iz budućnosti, i oba spremna da se žrtvuju za uspostavljanje ravnoteže na Kolevci. Naravno, kakva bi to bajka bila kada ne bi bilo odbege princeze i zametka ključa sudbine – nerođenog deteta koje će postojeći svet izvesti iz tame.
Slike se nižu jedna za drugom, kao odsečci filmske trake. Njihovim ubrzanim smenjivanjem, naizgled nepovezane i zaokružene, celine počinju da se transformišu u film koji se odvija pred očima čitaoca – film nabijen energijom koja ne dozvoljava predah u toku misli. Ubrzanjem, likovi i mesta dolaze na svoju poziciju, slažu se kao kockice i dobijaju smisao. Zarotirani kao na vrtešci, neki likovi netragom nestaju, a priča se ogoljava na svom putu do velikog finala.

„ ...opšta nuklearna katastrofa je razorila planetu, a preživeli su se vratili u divljaštvo i istorija je krenula od nulte tačke.“
Sklapajući poslednju stranicu romana, ostaje utisak prepoznatljivosti opisanih geografskih odrednica i tvoraca promena društevnih zbivanja prošlih vremena. Da li se istorija ponavlja?

Danijela Milosavljević

Veoma je tanka granica između izazovnih avantura duše i vihora života, jer se u krug prepliću, mrse i (ponekad) konačno razrešavaju. Koren i početak svih nedaća je ljudska taština. Roman Stevana Šarčevića i Darka Savića majstorski prekraja tkivo mašte, prikazujući jedan zamišljeni svet; zapodenuti rat među svetovima i vrstama, viteštvo, legende i (prividna) magija, intrige, ljubav, monstruozne scene i još gore tipologije ljudi, tim slikama otkrivajući nešto što je dublje u nama, ono sa čim se uvek oholo borimo - ranjivost tela i nepostojanost duše, uz bitno prisustvo mračnih sila prirode i još mračnije ljudskosti.
Ovaj romansirani vidikovac se kreće u izbrušenom okviru nelinearnog pripovedanja, pritom ni trena ne gubeći na dinamičnosti, uz pregršt likova koji, pored fiktivnog vremenskog okvira radnje, govore razumljivim jezikom, noseći jasnu poruku o cikličnoj prolaznosti svega, gde se uvek vraćamo u kolevku, na početak.

Danijel Tikvicki

KNJIGA NA JEDAN DAH

„Knjiga na jedan dah“ – tako bih ja opisala roman „Kolevkine hronike“ i to bi bio najbolji i najprecizniji opis ove knjige.
Za ovo delo se mora odvojiti vreme i skloniti negde u stranu, da bi se mogli na miru uneti u svet kroz koji vas detaljno sprovode autori. Uz obilje bogatih i maštovitih opisa, nemoguće je ne osetiti se delom priče. A ona teče kroz više likova, koji delaju istovremeno. Radnja, iako je smeštena u budućnost, hiljadama godina posle nuklearne katastrofe, kroz čitanje ponekad navodi da pomislite kako se nalazite u srednjem veku. Civilizacija nije napredovala, već naprotiv... Nož, mač, luk i strela su glavno oružje naših junaka.
U ovom romanu svega ima: od brutalnosti i nasilja pa sve do erotike. Svet kao svet koji mi poznajemo više ne postoji. Ovde vladaju neka nova pravila i samo će najsnalaživljiji opstati.
Heroja priče ima dosta, i svako je poseban na svoj način. Teodor – neustrašivi gorostas, sa velikim osećajem za samilost i pravdu. Sunčica je lepa i odvažna planinka, kradljivica po opredeljenju. Ana, princeza koja se odrekla svega radi ljubavi sa Teom, plemićem nižeg roda. Juk, hrabri dečak koji je ostao sam na svetu...
Ima mnogo zanimljivih likova koje ćete i sami upoznati ako zaronite u ovaj svet mašte i fantazije.
Autori nas na sjajan način, uz obilje opisa i detalja, primoravaju da ostanemo prikovani uz ovo delo, jer sve te sitnice, a ima ih dosta, povezane su u veliku celinu. Ako ste pomislili da možete da bacite samo jedno oko na knjigu – prevarili ste se. Ako ste mislili da je možete pročitati onako odokativno – ne možete. Ona vas uvlači u sebe, ne dozvoljavajući da se otrgnete.
Dinamika romana je neverovatna. Scena za scenom se toliko brzo smenjuju, da nećete ni osetiti, a već ste na konju i bežite od potere uz jednog heroja, dok ste drugog ostavili u nekoj staroj krčmi. Drama je ono što drži čitaoce stalno u pripravnosti. Ovaj roman se ne čita nego guta, i samo čekate šta će se sledeće dogoditi. Nemoguće je ne vezati se za likove. Neki će vam biti mrski, dok ćete druge jako zavoleti, ali jedno je sigurno: uz ovaj roman nečete ostati ravnodušni.
Ako nemate mašte, ova priča nije za vas.

Marina Sabo

31.03.2016 s početkom u 19h u Gradskoj biblioteci Novog Sada ( Dunavska br 1) održaće se promocija zbirke priča "Dolazak tame" i predstavljanje romana "Kolevkine hronike".
Gosti Tihomir Jovanović, Danijela Milosavljević i Saša Milosavljević bas klarinetista opere SNP-a Novi Sad
Promociju će voditi Monika Maširević, koja će dati i uvodnu reč.
Naravno, sve moje knjige ćete moći kupiti po specijalnim cenama, uključivši i najnoviju.

SMATRAJTE SE POZVANIM!