Ispred nas evolucija, iza nas revolucija, a mi u sredini…



Borba je jedan od osnovnih ljudskih imperativa. Borba za očuvanjem, za slobodu, ljubav, sreću, hranu, krov nad glavom. Vidovi borbe različiti su. Neko se bori ćutanjem, neko gromoglasno, drugi upornošću, treći lažima i prevarama,
etvrti perom, peti oružjem... Svako od nas stvara umetnička dela upravo iz potrebe za borbom – protiv mučne svakodnevice, protiv zaborava, slomljenog srca, melanholije...
Stevan Šarčević ponosno stoji na tom putu. I on se bori protiv svih zala i nedaća koje su nas tokom godina snašle, tihim, upornim otporom svojstvenim za jednog pisca. On stavara neumorno, on slika nepopustljivo – sve strahote koje je video i doživeo, bez milosti, bez ustezanja, bez popuštanja. Takvi su njegovi redovi, takve su njegove slike – nezaboravne, neumoljive, teške za stomak - ukoliko za takve slike niste spremni - jer nemojmo zaboraviti, Šarčević stvara dela strave i fantastike, puna krvi i onostranih bića, koja nisu baš za svačiji ukus.



Novu Šarčevićevu zbirku „Vila la Revolucion“ čine odlično ispripovedane priče, koje krase odnegovane, odmerene rečenice. Radnja se u pojedinim pričama lagano, a u pojedinim vrtoglavo, odvija pred očima čitaoca. Šarčević se sigurno kreće kroz svetove koje je izgradio. Atmosferu gradi znalački, likove iscrtava minuciozno, i svakom novom pričom uspeva da nas veže, prikuje za knjigu, svetove o kojima pripoveda.
„A lepo su mi govorili“ na šaljiv način govori o vremenskom paradoksu, priča „Buđenje“, koristeći se vrlo uspešno onomatopejom pri građenju atmosfere, pripoveda o nenadanom i neprijatnom putovanju u nepoznato, „Povratak u Berlin“ raspreda o vremenskoj petlji, „Frekvencija“ o smrtonosnoj frekvenciji izvedenoj na gitari, „Jedini siguran put“ o uzaludnoj borbi i prokletstvu postojanja, „Raskršće“ o propuštenim životnim prilikama...
Svaka od ovih priča pisana je posebnim manirom, posebnim tonom, svaka se razlikuje od prethodne po dužini, stilu, duhu, temi koju obrađuje. I svaka nas na svoj način iznenađuje. Takve su, recimo, priče „Dosadno popodne“, „Oktobar“, „Odmetnik“, „Boginja mačkastih očiju“, „Carstvo Venere“, „Obala“, koje se na neobičan, interesantan, zabavan, topao način poigravaju poznatim temama ili iznedruju nove, nudeći nam neočekivane obrte na kraju...
Ovo mnoštvo i šarolikost tema tera nas da se zapitamo nad sopstvenim sudbinama, nad sopstvenim borbama koje svakodnevno vodimo, gubimo, odnosimo... Vredi li, ima li smisla boriti se protiv klimatskih promena, korumpiranosti društva, blaziranosti i sve prisutnije bezosećajnosti društva u kojem živimo... Dovoljno je da pročitamo Šarčevićevu priču „Idem kući“ i da znamo odgovor.


Tamara Lujak