Priča  “A LEPO SU MI GOVORILI”

Lidija Beatović

Što se “A lepo su mi govorili” priče tiče, reći ću samo da je humor također predivna i prekrasna stvar, to ne samo u prozi nego i uopšte, ali ni sa njim ne bi trebalo preterivati. Ta postavka vremenske petlje mi je bila prilično zanimljiva čak i u neaktivnom “sedim i pričam ti priču” formatu, ali je manir pripovedanja mi je nekako banalizovao tekst sve do melodrame pančlajna.
No dobro, izvedba se da uvežbati ako se ima volje, tako da stvarno nije smak sveta, biće sigurno tu napretka idući put.


Filip Nikolić

Početak je dobar, stil je relativno ispeglan i kada bi bilo samo za trunčicu manje aorista, bilo bi još bolje. Ovako se kroz celu priču provlači - pođoh, dođoh, uzeh pive i TV-kanale promenih. Određeni izrazi mi nisu legli, ali i to je samo moja lična stvar, ja više volim kada priča zvuči kao priča a ne kao da mi neko prepričava priču dok sedimo u kafani. Ne znam dali sam to lepo objasnio - ali nešto u fazonu PTY-nog komentara da je stil "pričam ti priču."

Što se same fabule tiče, onako. Od trenutka kada se mrtav prijatelj pojavi na vestima, nekako je jasno da će ga narator ucmekati kolima. Sve vodi ka tome i tu nema dileme. Malo me je smorio opis sudara - nije bilo akcije, adrenalina, samo bum tras, leži kišobran a Pera mrtav. I onda narator nariče zbog svega. Teško mi je da bilo šta kažem na to - s jedne strane ok, ideja je tu, zaokružena je priča, s druge strane, ostavilo me je potpuno ravnodušnim.

Saša Robnik

Kratka forma se mršti na iskaze tipa šta je mezio uz TV, koje je pivo  u pitanju,  i da je gazda Mujo ostao bez jedne krigle. Čisto svetogrđe uobličeno kroz arčenje karaktera koji su se mogli bolje upotrebiti, na primer da se prikrije apsolutna predvidljivost kraja.
Autor (mislim da znam ko je u pitanju) piše impulsivno (što nije uopšte loše) ali se ne trudi da naknadnim editovanjem obuzda viškove koje mu po pravilu nagrđuju radove.  Rečeno mu je to u tomu sabranih postova, pa je naslov priče idealan, autor sam sebi šalje poruku.

Lada Vukić

Lepa priča, nema šta. Dakle, prijatelju, kapa dolje, mislim da iz tvoje radionice priča, odavno bolja nije izašla. Sada, nemam pojma zašto ti nisam dala više bodova, ali, tako je kako je. Tako si lijepo stvorio atmosferu u kući i rečenice su ti dobre, stilski uređene da sam se gotovo zapitala, ma čekaj malo, jesi li to ti ili? A gdje su i kako izostali svi oni seksi komadi i slične đinđurije, pikanterije, patetika i baršuni bez kojih ti kao ne možeš? Pa jel vidiš da možeš! Dakle, uvod je dobar, imamo jednu čistu sliku, žena zvocalo i on, polupripit s pivom i slaninom u ruci. Meni je to super.
I sjedi tako taj muškarac ništa ne sluteći, sve što želi od života u tome trenu je da žena šuti a on blažen, okupan pivom, gleda utakmicu u miru. Mislim, scena je banalna, ali si je ti nekako fino i zorno prikazao.
Istina da se nisi držao zadanog zadatka, jer ako je rečeno da budu novine, zašto si krenuo s teveom? Ali dobro, toliko mi se to zapravo svidjelo, i ta ideja ti je vrijedna hvale, tako da ti i ne zamjeram previše. Malo sam ljubomorna jer se ja toga nisam sjetila. I onda udre grom i promjeni se program. I tu dolazi do fantastike. Lipo. Ali baš lipo. A sad ono što je malo manje lipo.
Moram reći da mi od ovog dijela priča malo opada, jer u trenutku kada glavni lik krene da će spašavati prijatelja, ja istog trena shvatim da će on biti taj koji će ga ubiti. Pa mi je tu malo splasnulo raspoloženje zbog predvidljivosti, ali dobro. Mislim da imaš i jednu gramatičku grešku u prvoj rečenici, i već ti je netko rekao ovo u vezi aorista, ne znam čemu to vrijeme? Smeta.
Zaključak je da sam ja s tvojim pisanjem ovaj put jako zadovoljna, jer inače rado zvocam kao žena iz priče po tvojim pričama. Ovaj puta nemam previše primjedbi osim predvidljivog kraja i tog nesretnog aorista. Počuj i druge, pa vidi što ćeš.





Priča „BRUTTO CANE“

Radmilo Anđelković:

Prečesto smo se suočavali sa Stipanovim pisanjem i mišljenja su krajnje različita. Uprkos kritikama on je uspeo, tamo i ovamo, da bude prisutan u sigurno preko dvadeset štampanih i online zbirki proze i poezije. Pošto se to ne može zanemariti, hajde da pokušam da sve to sumiram, koliko god ja to umeo.
Budući da je neopredeljen između poezije i proze, Stipanova proza je opterećena njegovim viđenjem poetike, što čitaoci, uglavnom, vide kao patetiku i preteranu upotrebu prideva. Odgovorno tvrdim da je Stipan, vremenom, značajno suzio upotrebu prideva, ali, ono što je preostalo, sad bode oči svojim intenzitetom. Preteški su Stipanovi pridevi, pokatkad.
Povučen ko zna kojim razlozima, a moje sumnje bolje da ne iznosim, Stipan je svoju poetiku sklon da predstavlja rečenicama kod kojih se glagol vuče kao rep. To ni pas s maslom ne bi kusao, da ne govorim o prosečno nadarenom čitaocu. Kad se oslobodi i te loše stečene navike, moguće je da ćemo Stipana dobiti u nekom konačno prihvatljivom obliku.
Kad sam već lanuo o sumnjama, Stipan je sklon mimikriji. Nešto što bude zapaženo u nečijem ispisu postaje deo njegovog spisateljskog alata. Tu bismo mogli da denemo i Dvoržakovu humoresku. Nikad nisam napisao da sam protivnik prihvatljive doze pretencioznosti, ali jesam da je izlišna pretencioznost štetna po pisca. Koliko sam samo dobio po prstima kad sam jednom pomenuo perigej, da ne pominjem neka svoja druga pametovanja na Radionici, a i naokolo. Jednostavno, pisac mora da vodi računa o prihvatljivosti pretencioznosti, jer čitalac ne voli da mu se soli pamet.
Meni posebno smeta Stipanova nevoljnost da pripremi svoju priču. On toliko mnogo piše da uopšte nije svestan ponavljanja svojih motiva, tako da meni većina njegovih priča liči na pretabavanje već iskorišćenih motiva. On najbolje zna na šta mislim. Kao što bi rekao Džon Ford, najbolji auto je nov auto, odnosno, najbolja priča je nova priča. Kad bi se bar jednom pripremio za priču, garantujem da bi to bila dobra priča.
O veštini pisanja nemam šta da kažem. Stipan je izuzetno vešt da izvede svoju priču od početka do kraja. Mislim da zbog toga i ima izuzetnu prolaznost na lokalnim konkursima. Drugi razlog za uspešnost je njegova sposobnost da izgradi dobru atmosferu u priči.
Na kraju, pre nego što pređem na Cane Brutto, još samo o Stipanovoj nevoljnosti da sarađuje. Iako kontinuirano, po sistemu čap-drp, usvaja elemente iz tuđeg pisanja, on i dalje veruje da dobijeni saveti njega ne obavezuju. Imam prijatelja koji na slične savete reaguje rečenicom koja glasi otprilike ovako: "Na većinu tvojih saveta se nisam oglušio." Kad ja stavljam primedbe, onda među njima nikada nisu sve koje bih mogao dati. Primedbe su samo one na koje se ne može oglušiti. Trudim da se da što manje poremetim osnovni rukopis.
E, sad o priči. Cane Brutto (Bastardo) je za mene najcrnja, duboko intimna, Stipanova priča. Ako nekom smetaju digresije i reminiscencije, samo da kažem da ne vidim kako bi se to drugačije moglo izvesti, a ostati u zadatom obimu priče. Takođe, ako nekom smeta što Stipan navežbava prezent, neka se nosi. Priča je tvrda, a tvrde priče traže i pozicioniranje u vremenu. Osvešćivanje da živiš pasji život se ne postiže blagim pripovedanjem u prošlom vremenu.

I, da, ja bih ovu priču objavio, da sam izdavač. Svakako bih izbegao "čvrst" korak u poslednjoj rečenici. Taj pridev ne rešava gde se i zašto Siniša uputio.

Priča „TROPIKANA“

Pavle Teofilović

Šarčević je autor čiji rad poprilično pratim. Pisac koji brzo napreduje.
Svaki njegov naredni rad mi se, bar za 7-8 % više dopada od predhodnog.
Pa, ako mi se negovo delo iz 2010. dopalo 55 %, ono iz 2011 - 62 %, iz 2012 - 67 %, Tropikana, pisana 2013. ili 2014. već premašuje 75 % onoga šta bih ja klasifikovao kao kvalitetnu priču.
Fabula je sasvim solidna. Da ima veze u Holivudu od ovoga bi mogao da se napravi scenario za kriminalistički film.
To je negde ta frekvencija.
Autora nastavlja da fascinira lezbejski odnos u kome je jedna, starija i krupnija, dominantna, a druga, mlađa i krajnje ponižena. U lancima. To nije falilo ni ovde. Predstavio je i romsku porodicu kao najveće pozitivce što mi se dopalo jer razbija predrasude.

Priča sadrži par dobrih rešenja. Jedno od onih je kad Kišonja upadne u dvorište, narator je ubeđen da su ga našli, ali se ispostavlja da romkinji Jeci predaje drogu.

BRAVURE:

- Ponekad bih se sasvim ozbiljno upitao da li je to na njoj odeća ili je jednostavno takva negde ispresovana?
- Tamne krupne oči behu joj prazne kao da osećaji tamo ne stanuju.
- glagol ,,otperjašiti''
- Slagala se uz nju ko pivu uz čokoladu.
- Čist kao tas na apotekarskoj vagi
- Bleda koža se, naspram tamnog, ručno tkanog tepiha, isticala poput srebra u blatu.
- Pohlepa rađa podlost kao prirođenu kćer.
- Ruševine, kao zubi u babinoj glavi...
- Pogledao me je kao dete poslastičara.
- Izvukavši nešto siće uzeh neko partijsko glasilo. (Odlično opisana skoro sva današnja štampa).
- Dani su bili kombinacija rerne i Danteovog pakla
- O Markizu se sve znalo izuzev ko je :mrgreen: i gde se nalazi
. Nevolje su mi trebale ko kokoški gaće
- Napućene usnice otkrivale su osmeh za zubnu pastu.
- pijan ko čep
- Bujna kosa, crna ko gavranovo krilo
I najjači deo... Trenutak kad narator, kog sam manje više zamislio kao samog autora, posmatrajući hot lezbo scenu u kojoj ruka starije dominantne šefice bande pipa podsuknju mlade slatke narkomanke pod kojom nije donji veš, konstatuje:
- Postalo mi je neugodno da posmatram tu morbidnu scenu.
Aha ha ha ha.
Je l neugodno Šare, a?

MANE I PROPUSTI

1) Glavna mana, bez sumnje je to što je naglasak ove priče sa samom begu, a ne na samoj zaveri iliti samoj moći šifrarnika.
Storija je duga 43 stranice, a samom šifrarniku za koji je cena 100 000 evra posvećeno je svega strana i po, dve.
Sve ostalo su: beg, obračuni, akcione scene borbe, golo preživljavanje...
Detaljisanja je mnogo oko nekih sporednih stvari, ali je moć samog šifrarnika zaslužila da joj se posveti više pažnje.
Meni je, kao čitaocu, ostalo u zapećku čemu šifrarnik služi.
Gotovo da se i ne sećam kako je on uticao na avione... Rezimiram: preko šifrarnika se skreće kurs svih aviona koji preleću zemlju? Mnogih vojnih aviona. Aparat služi i za odlaganje opasnog materijala.
Priča se ovim ključnim stvarima koje su odgovor na temu ,,teorija zavere'' bavi od 463. do 465. strane u knjizi.
Premalo.
Bolje bi bilo da je odlaganje opasnog radioaktivnog materijala protkano i u ostatku priče. Recimo da se romska porodice Jelene, Zokija i njihovih roditelja nalazi na lokaciji s takvim materijalima i da zato neka od njihove dece imaju paranormalne sposobnosti.
Bilo je tu prilika za još neke poveze likova sa glavnicom, ali su propušteni.

U krajnjem ishodu mi imamo beg i obračune glavnog aktera s mafijom, ali oni nisu u uskoj vezi sa samim šifrarnikom, zagađenjem niti konkretnim vojnim pitanjem već su beg i obračuni sami sebi cilj.
2) Čini se da su autoru neki delovi priče draži od drugih pa se kvalitet naracije penje i opada.
Na istoj stranici ima po 3 sjajne literarne bravure, a onda ih smene 3 strane koje se svode na prepričavanje da bi posle opet došao deo sjajne naracije.
3) Odsustvo informacija.
Ima mesta u kojima neke stvari ostaju neprecizirane. Posle napuštanja romske porodice, mi znamo da narator najviše vremena provodi po kafanama, ali ne znamo gde spava tokom tih dana. Fali i opis nove kamuflaže (brada i brkovi spasli su ga potrage prvi put, ne vidimo diferencijaciju opisa koja ga spašava kasnije, a znamo da ga spašava). Ovo nije naročita mana. Čist apel autoru na malo jaču koncentraciju jer i neka, za priču sasvim sporedna stvar, čitaocu može upasti u oko.

Priča „NOĆ KAD SAM SE VRATIO“

Predrag Štrazmašter

Stipan nema loše ideje i dobro oseća stvari. Najveća mana mu je što nikako da nađe "izraz" kojim bi pretočio u čitljivo to što mu ronda po glavi. Priznaje da se lomi između "džidža" i "midža", ja sumnjam da je to presudno, ne vidim da se ikad opredelio i za jedno. 
Dva problema vidim - 
OPISI, izražena je sklonost ka crtanju. Sad sam, opet, bacio pogled na priču iz prošlog kruga, i opet ću se u'vatiti za nepokošenu travu. Pustio ju je da i dalje džiklja bez da "prilegne" u nju. Pojurio je da vidi da l' je razglednica na istom mestu. Tek uzgredno rekao da je nekad bila pokošena, što se valjda podrazumeva. Kao što je i razglednica nekad bila poslata, dgunja ubrana pa na šifonjer metnuta, trosed bio nov... Bitna je priča iza "razglednice". Kad i ko je posadio dgunju? Kad i kako je junak kosio travu? Pominjao sam "izvrtanje" rečenice, ne samo u sklopu reči da je tvore. Kad se kaže "nepokošena trava" to mora da izazove neke povratne emocije. Gomilanjem sličnih "viđenja", je povlačenje za nos. Navođenje travuljine mora da nategne pušku zainteresovanja, a da opali interesantnom mini pričom. U našoj kratkoj formi, tek informacijom - raspao bih se da je u travuljini nešto našao. Ništa puno, tek naznaka - da se negde na ex travnjaku još uvek osećao smrad gde se mačak olakšavao, ili da je našao nešto krljušti (tražeći!) na mestu gde je ribu posle pecanja čistio (jebo me šaran!), šta gođ. Od travuljine "izvrneš" u priču. A ne nabrjaš (barem ne toliko očito).
EMOCIJE, mislim da sam mu već jednom rekao - da, za nas muške su ženske, uz predmet obožavanja, i najčistiji izvor potkrepljivanja emocija. Neiscrpan, to stoji, ako si iskren. Pokreću točak da zamelje. Mislim i da sam mu rekao da se on žena hvata kao za lopatu, alatkom za nasipanje. Još u vojsci su nas učili da sa puškom k'o sa ženom, inače opali di nećeš. Kod njega ako nije prsata i dupata, onda će da pošandrca il' će je rak ponjupa. To nisu emocije nego sex, il' sudba huda. Ako bi baš tom prečicom da patos "začiniš", onda probaj pa se seti, kad smo dečarci bili. Ono posle se ne broji, posle privatavanje smo svi isti, otrežnjeni. Emocije su nevine, a bili smo nevini jedino, kad? Jebote, tad kad izvadiš mlado od švrake iz gnjizda je tri u glavu za bilo kakav, sa 45 i više, bestijalni sex. Sa bilo kakvom zečicom! Sve ovo, ako se razumemo.
Priča s gomilom problema. Prvi i osnovni, 'vata na baš niske eemooocije. Te video je svašta nešto, jezivo najverovatnije, te tumor na mozgu i trosed, „ihihanja“ da se čoveku i poslednje H ogadi. Pa Vrsar i svadba, nepokošena trava, i kao grand finale, otkazali živci. Muka jedna, znam ja to. I razumem. Al' nije pristojno. Uvek je lepše s kulturnom.
Stil. Ovo nije ni prepričavanje već čisto nabacivanje slika. A ne može se reći da autoru/ki manjka oko posmatrača. Zdravo jako me je iznervirala, tačno ne znam odakle početi. Kaz’o sam, oko posmatrača. Ko ima „oko“, oće i da ga omiljenom stazom na stranputicu odvede. Jedno je „videti“, nešto sasvim drugo (bi moralo biti) i viđeno predočiti.
Priča je iritantno predvidljiva. Bar da je jabuka napolju otpala pa vrapca uplašila, sve bi nas prenulo.
 
Čitam...
„Zakoračih preko zapuštenog dvorišta, osećajući se nepristojno zbog vojnih cokula na umornim nogama“.
Vojne cokule imaju svoje višeznačenje i na pravom su mestu. Nepristojnost naročito. Umorne noge ovde smrde.
„Jedna stvar mi je ipak smetala. Korov do kolena. Kao da je ovde, još nedavno, bio uredno održavani travnjak oivičen cvetnim lejama“.
Neprikladno, i meni smeta. Sve zajedno. Čime to ranije izrečeno potkrepljuje treću rečenicu? „Kao da je ovde...“, ne razumem.
„Mislima poput filmskog klipa prolete popodne sladostrašća i tvoji roditelji što nenajavljeno banuše“.
Poput filmskog klipa, madre de Dios i svi sveti!!! Ovakva poređenja Domestosom briši iz glave.
„Kao bena sedoh u gaćama i osvrnuh se po pustoj kući“
Gaće, kao odevni objekt najbliži sedalnom delu, ne idu uz „Oh, Uh, Ihanje“. Potkrepljeno jednom benom, definitivno - nikako.
„Kratko obaveštenje od komšije. Nije dobro sa suprugom. Živčani slom. Psihijatrija. Obilaziće kuću. Beše to za vreme kratke pauze dok sam čekao na semaforu. Suludo. Čekao sam zeleno vozeći provijant u opkoljenu kasarnu. Znao sam da smo okruženi snajperima koji vrebaju sa krovova. I jasno se prisetih kako sam poželeo da neko zapuca i reši me muka“.
Recimo da bi se trebalo usredsrediti na ovakve rečenice. Jasne su, ne dopuštaju da trava izraste do mesta ispod pasa. Količina emocija je sasvim dovoljna, i plus više, lepo si ispričao lavovski deo u jednom kratkom pasusu. 
 
Voleo bih da ovo pročitam sređeno.

Priča „ZELENOOKA“

Boban Knežević

Na drugoj strani imamo Zelenooku koja je u suštini sjajna, genijalna postavka, ali tako traljavo realizovana, tako neatmosferično i neprijemčivo ispričana, da nemam reči. To je razlog zašto ovaj čovek ne može da bude pisac, u stanju je da izuzetnu ideju upropasti nedostatkom literarnog postupka. Ova priča je trebalo da ima drugačiji tok, mnogo jači unutrašnji monolog koji bi vodio junaka i čitaoca ka jezivoj spoznaji prave prirode susreta u toj noći.
Realno, Zelenooka je jača i objavljivija priča jer je kompletnija, ali to je samo privid. Mislim da je za sve ove decenije pokušavanja da napiše suvislu priču Stipan uspeo da ovlada tim prividom da piše priče; a to su tek puke ideje zatočene u tvrdokrilnom oklopu odsustva talenta.