Nebojša Petković - POSLEDNJI GRAD - Deo prvi - POTRAGA, Nova POETIKA, 2014.

FAKAT
POSLEDNJI GRAD - Deo prvi - POTRAGA
Aleksandar Celtic Petrović

Kada je najveći i nasvetliji srpski i svetski um, Nikola Tesla, izumeo elektriku, ili, bolje rečeno, ukrotio munje i gromove, izmestio ih iz onih trenutaka njihove sadašnjosti u kojima su do tada jedino obitavale, usmerio ih u pravcu budućnosti i namenio ih vaskolikom Srpstvu, i ne samo Srpstvu, na ljudske i patriotske celji, verovao je kao čovek, kao naučnik i, konačno, kao pravoslavni Srbin da je i sam točak ljudskog prosperiteta pogurao nizbrdicom, dajući mu tako ubrzanje koje će biti dovoljno da taj isti svet zaboravi i ostavi iza sebe sve nesreće, bedu, jad i čemer kojom je istorija uvek obilovala, te da će mu pomoći da dostigne sreću koja bi rezultirala stvaranjem Raja na zemlji.
Isti taj Nikola Tesla, trn u oku svih zavidnih amerikanskih naučničkih i kvazinaučničkih favorita, svih onih slavoljuvibivih i samodovoljnih zavisnika od platežnih jedinica njihovih mecena i, naravno, samim tim i svih tih bogatih samoživaca koji bi sve učinili, ali baš sve, da su mogli da ga kontrolišu i sve blagodetne proizvode njegovog uma zadrže u službi ugađanja sopstvenom narcisoidnom komoditetu, je još davne i, sada već pradavne, 1920. godine, dakle pre skoro jednog veka, u jednom intervjuu rekao:
"Mi živimo u vremenu tehničkih otkrića bez presedana, koja vode sve potpunijem ovladavanju silama prirode i neutralisanju vremena i prostora. Ali ovaj razvoj, iako doprinosi našem komforu, udobnosti i sigurnosti života, ne ide u pravcu istinske kulture i prosvetljenja. Sasvim suprotno, on je destruktivan za ideale... Stvarni uzrok propasti naroda je nesposobnost čovečanstva da reši SOCIJALNE, MORALNE i DUHOVNE probleme. Sve dok je borba za egzistenciju takva da samo najprilagođeniji mogu da prežive, postoji zdrav razvoj vladavine individualizma. Kada se mehanizmi reakcija eliminišu iz individue, originalni napor i inicijativa suzbiju, a kreativne sposobnosti naruše, rasa postepeno tone u divljaštvo i nestaje. Sličan kraj preti današnjoj civilizaciji."
Da! Baš tako. I sada, stotinak godina kasnije, sve je mnogo jasnije nego što se činilo velikom naučniku početkom prošloga veka. Na žalost, sve što je nastajalo iz najbolje želje i volje da se pomogne bližnjem, izopačeno je i upotrebljeno baš za ono za šta nije trebalo.
Ali, zašto je Nikola Tesla bio toliko superioran i u ovom našem slučaju toliko bitan da nađe sebi mesto i u ovom predgovoru? Zato što je znao! Znao je da je čovek samo jedna destruktivna i, povrh svega, samodestruktivna jedinka sposobna da sve najgore u sebi izbaci na površinu onog trenutka kada se dočepa ključeva Raja. E, tada pomisli da je Bog! I, što je najgore, daje sebi za pravo da odlučuje u ime drugih i za druge, da svoje najniže strasti stavlja u istu ravan sa osnovnim ljudskim pravima i da svojim željama i prohtevima podređuje sve oko sebe, ne praveći razliku između objekata i živih bića. To je pouzdan znak pada.
I uprkos uobičajenom literarnom uzletu na početku svakog dela, tako počinje i zaplet ovog debitantskog remek dela - padom! Padom svega što je ljudsku rasu dovelo do onih neslućenih svetovnih visina i na vrh civilizacijskog napretka u materijalnom smislu. Na žalost, Jin i Jang funkcionišu besprekorno i "tko bi gori, eto je doli, a tko doli gori ustaje", što bi rek'o Ivan Gundulić. Baš to materijalno uzdizanje je rezultiralo duhovnim padom. I ne samo duhovnim. To je samo početak. Početak kome slede i već pomenute druge vrste pada: socijalni i moralni.
Naravno, kao i u Tarotu, na primer, pad u isto vreme znači i početak budućeg uspona. Karta XVI, karta pod nazivom "Kula" je apsolutna ilustra-cija svega što je prethodilo događajima kojima počinje ova trilogija. Ako autor ikada bude poželeo da se pozabavi tim dešavanjima, te po Tolkinovom receptu zvanom "Silmarilion" napiše knjigu čiji sadržaj prethodi Poslednjem Gradu, predlažem da ga baš tako nazove, "Kula". Ne samo zato što "Kula" u Tarotu predstavlja pad ljudskog duha i propast kuće života kad je u njoj pobedu odnelo zlo, već i zato što je ona predstava raspada kuće znanja, ali i siluete Beograda, mesta koje u "Gradu" postaje sedište sila zla, baš na mestu gde je nekada Despotova kula bila stecište dobrih energija, biblioteka svih znanja i najvećih tajni tadašnjeg sveta, epicentar i stecište najvećih magova i duhovnika i zvezda vodilja ideja posvećenih idealima dobrote, plemenitosti i ljudskosti. Kao jedinstveni svetionik na nebu duhovnog progresa.
No, vratimo se romanu.
Atmosfera Poslednjeg Grada je veličanstvena. Ne zato što je autor izmislio toplu vodu već zato što je učinio ono za šta bi svi pisci ovoga sveta zlatom platili da mogu to da urade na ovaj način. Naime, najteže u literaturi je izgraditi sopstveni stil, a upotrebiti, iskompilirati i utkati u njega sve uticaje bisera svetske književnosti, i ne samo književnosti već i drugih umetničkih i kulturnih oblasti, koji su uticali na autora u, očigledno, dugogodišnjoj posvećenosti onome što nazivamo "art mundi". Prepoznajemo ovde i jednog Henrika Sjenkijeviča i njegov "Quo Vadis?", pa zatim Radjarda Kiplinga i "Knjigu o džungli" kad se mali, plavi dečak probija kroz šume neprohodne umesto Moglija kroz džunglu... Tu je i atmosfera "Zagonetnih priča" Uroša Petrovića i slika onih večeri kad se u traperskom selu svi okupe oko vatre da bi zajedno pričali priče, pa Ernesta Hemingveja i "Za kim zvona zvone?" u scenama odbrane, Viktora Igoa u opisima očaja ravnih "Jadnicima" i Aleksandra Sergejeviča Puškina u toplini opisa sećanja, ali i odnosa dečaka i Vuka u njegovim vizijama, potom u ogromnoj meri i Tolkinovog "Gospodara prstenova", naročito u opisima naseobina i, osobito, krčme u "Fabrici", a onda... Šok! Pa... Ta krčma... Ta "Fabrika"... Pa, to je "Mad Max"... Pa, da... Sa sve Tinom Tarner! Ne, ipak bez nje! Ali sa vrlo sličnim facama koje haraju "Fabrikom". I, pa naravno, "Blade Runner"! Distopija u punom smislu te reči, ali ne kao slika budućnosti već kao slika prošlosti u viziji budućnosti! Kao u pesmi "Sail Away" Ortodoks Kelts-a: "We're heading for tomorrow with the pictures of the past!"
Svaka tragedija rezultira bedom, jadom i čemerom. III svetski rat bi, ne daj Bože, svakako bio najveća od svih tragedija od postanka sveta naovamo. Ono što bi u tom ratu moglo biti upotrebljeno kao oružje mi ne možemo ni da zamislimo. Ali, ako mi to ne možemo da zamislimo, ne znači da to i ne postoji. I šta god da se dogodi rezultat bi bio isti: mrtvi, kojima se ni broja ne zna, bogalji, izbeglice, dežurne siledžije koje postaju predvodnici stada iz-gubljenih i izbezumljenih ostataka onoga što se nekada zvalo ljudi. Onoga što je jednim potezom nečijeg prsta vraćeno nekoliko vekova unazad. U vreme kada je ljudski život bio manje vredan od života jedne koze, krave ili ovce, konje da i ne pominjemo.
U vreme kada je točak evolucije bio na klackalici i pitao se da li da se zavrti unapred ili unazad. U vreme kada ljudski šljam bez pardona kroji kapu svima i svemu na šta se nameri, vođen svojom beskrupuloznom pohlepom, bezobzirnošću ali, pre svega, željom da vlada! Glad za moći je jača i od one fizičke gladi i toliko je u stanju da čoveka unakazi da je to prosto čudo jedno. A onda...
Onda iz najdubljih kutaka ljudskog sećanja počinju da izviru izopačena sećanja na nešto što bi moglo da se upotrebi u ostvarenju svih tih težnji posvećenih, ipak, samo jednom cilju: dostizanju apsolutne moći! U tom smislu, sve epohe su iste, samo su metode drugačije, ali je osnovni instru-ment isti: strah! I šta je bolje za izazivanje straha kojim se plebs drži u pokornosti od upotrebe Božijeg imena u tu svrhu? Nema boljeg! Jedino što je onda potrebno Boga "prilagoditi" svojim potrebama! Dobro, znači, Hrišćanski Bog nas nije spasao od propasti? E, onda ćemo da se molimo drugim Bogovima. Kako ono beše? Svarog, Crnbog, Perun, Svetovid, Dajbog... O, kako je lako praviti se pametan i zaboraviti šta su stari rekli: "Ima onih koji su u zabludi, koji prebrojavaju Bogove i tako dele Svaroga. Rod će se njih, kao bezbožnika odreći. Zar Višnji, Svarog i drugi Bogovi predstavljaju mnoštvo? Bog je jedan i brojan. I neka se niko ne usudi da to mnoštvo odvaja i pri tom tvrdi da mi imamo mnogo Bogova." I, umesto uspenja ka Bogu, utvrđenja vere, opet sve ispočetka. I opet vera ustupa pred religioznim predstavama koje variraju od najcrnjih do idealnih. A lončići se brkaju maltene proizvoljno. Spaja se nespojivo, Rodnoverje sa Satanizmom, prirodno sa neprirodnim, napredno sa destruktivnim, belo sa crnim... A istina? Koga je briga za istinu! Takvih je malo. Ali dovoljno!
Ono što iz Poslednjeg Grada izvire je upravo mogućnost da se i najcrnje slutnje obistine. Divide et impera! Zavadi pa vladaj! Uvek su podele unutar jednog bića bile izvor sveg zla. I, priznajem, strah me je! Ali, stvarno! Strah me je zato što ovo nije samo mogućnost. To se nama dešava otkad je sveta i veka. Ali, povrh svega i zato što Nebojša Petković vrlo pažljivo i mudro secira postojeću situaciju prenoseći je na literarni plan istovremeno inteligentno pletući mrežu radnje i dovodeći u literarnu realnost moguće implikacije, ili bar jednu od njih, verovatno najgoru moguću, današnjih izopačenosti koje tvore kvaziintelektualnu elitu koja ne preza ni od čega da se nametne kao mejnstrim prvih decenija XXI veka, jer, nemojmo zaboraviti ko su najveće estradne zvezde našeg doba - naravno, političari! I, da... Umalo da zaboravim... Nebojša potpuno razobličuje stvarne razloge postojanja nekih od građevina prema kojima smo se decenijama, pa i vekovima, idolopoklonički odnosili. Ta skaradna građevina od crnog mermera koja je izgrađena na mestu takvog bisera kao što je bio Žrnov, a koji je uklonjen sa lica zemlje jednim potezom veštog minera zarad okultnog delovanja i okultističkih seansi... Znate već koga! A plašim se da znate i zašto!
I tu nije kraj sličnostima. Klanovska podela je nešto što je nama Srbima, uvek radilo o glavi. Dobro, ne samo nama. U Poslednjem Gradu klanova bar ima manje nego u srpskom društvu kroz istoriju. Ali, spona sa sadašnjošću je više nego očigledna. U Poslednjem Gradu klanovi egzistiraju kao tragovi nekadašnjih, za nas još uvek sadašnjih i postojećih, političkih stranaka i struja. I ne samo njih već i gomile tajnih društava, okultnih udruženja i mističnih krugova koji se klanjaju svako svojoj viziji krvožednih Božanstava izniklih iz tragova nekadašnjeg verskog života Slovena i magli iskvarenih umova koji su te divne postulate negdašnje vere slovenske izvitoperili do neprepoznatljivosti i granice nespojivosti sa sadržajem genetskog, potpražnog, sećanja svih nas. Jer, kao što već rekoh, lako je zaboraviti i "Velesovu knjigu": "Slava Bogovima našim što imamo veru koja ljudske žrtve ne traži... Mi kao žrtvu davasmo samo plodove polja i svog rada."
I tu dolazi, konačno, na videlo ono ključno. Ono što se upravo dešava sada i ovde i svuda. Promena genetske matrice jednog naroda. Kakve veze ima što nismo imali krvne žrtve? To se sad od nas traži! Dovoljno puta ponovljena laž postaje istina. Ko se ne slaže... Hmmm... Pa... Biće žrtvovan! Na oltaru novog svetskog poretka koji posle sloma starog nezadrživo hita unapred hranjen strahom miliona i gonjen neizrecivom nezajažljivošću desetina.
Ali, nada uvek postoji. Šćućurena na dnu Pandorine kutije. Skrivena duboko u umovima onih koji poznaju i čuvaju istinu ali i srcima onih koji je instinktivno osećaju.
I kao što smo i započeli, da i završimo rečima Nikole Tesle: "Onog dana kad naučnici budu proučavali nefizikalne pojave, nauka će napredovati više no svih prethodnih godina svoje istorije."Ali, svakako, samo ako se nova saznanja budu upotrebila u skladu sa ključnih devet reči koje rezonantno osciliraju kroz celokupnost života i rada besmrtnog Nikole Tesle. A tih devet reči su: MORALNOST, DRUŠTVENOST, DUHOVNOST, ZNANJE, PRAVEDNOST, NESEBIČNOST, SVETLOST, LEPOTA i SAMILOST, i uvek ih treba imati na umu dok ih kroz navike u ličnom životu izgrađujemo i težimo ka njima.”
Jer, "Bog je jedan i brojan!"
i brojan!"
I Ja to osećam!

Moj prikaz ovog romana u Emitoru, decembar 2014e:

Pre početka čitanja romana „Potraga“, prvog dela trilogije „Poslednji grad“ Nebojše Petkovića, u izdanju izdavačke kuće Nova Poetika, moram priznati da sam imao izvesne strepnje da to ne bude za našu fantazi scenu ponekad tipični ,,brzotrz“ meni do tada potpuno nepoznatog autora, u maniru-da mi što pre izađe prvi roman kakav god da je. Na moju sreću, kako je odmicalo čitanje bivao sam sve više pozitivno iznenađen i obradovan što se moje strepnje nisu obistinile. Na kraju, ostao sam prilično zadovoljan pročitanim. Postoje i mane, što nije ništa neobično za roman prvenac, prostora za ispravke i napredak u narednim delima itekako ima, no pozitivnijih utisaka je u toj meri da čak mogu reći da je ovaj roman sigurno među najboljim debi romanima domaće fantastike, koje sam pročitao u poslednje vreme. Probaću da u najkraćim crtama opišem kako roman funkcioniše, i šta je ono što ga izdvaja kvalitetom.


Pre svega, osmišljenost romana. Petković nam jasno pokazuje da ima plan u svom pisanju, da zna šta želi da nam kaže, na koji način i kuda hoće da nas odvede. Ne zasipa nas nikakvim površnim podacima, već pokazuje zavidan nivo znanja iz oblasti religije, istorije i kulture, što delu u startu daje jake temelje.

Dvojnost, dvostrukost, podeljenost, preklapanje pojmova, odnosa i svetova, autor je lepo osmislio i prikazao. Ova dvojnost se na više načina manifestuje u romanu. S jedne strane imamo postapokaliptični svet, svet koji po svojoj mračnoj viziji fantastike podseća i na neka poznata filmska ostvarenja (Fabrika me je podsetila na australijske pustare i „Ludog Maksa“), a sa druge strane, taj isti svet je ustrojen po gotovo srednjovekovnom modelu društva, Klanovi (Horda i Vrane), gradovi-tvrđave, glasine o čudovištima, demonima, čarolijama. Gotovo nestvarno, istovremeno imamo i srednjovekovni svet magije, i apokalipsu budućnosti.

Sam postapokaliptični svet počiva na dva sasvim različita temelja. Jedan je prastara vera, mnogoboštvo koje vuče poreklo još od slovenskog panteona, i koja je nakon slamanja moderne civilizacije, povratila svoju moć i biva utkana u društvo kao dominantna, ali izvitoperena i prilagođena novoj, mračnoj civilizaciji. Unutar tih temelja, gotovo uništena, ali još uvek živa, tinja još jedna vera-hrišćanstvo. Progonjena, kao u starom Rimu, ona je u romanu Nebojše Petkovića baklja koja treba da osvetli put i izbavi ljude iz mraka apokalipse.

Petković ne zamara religijsko-ideološkim traktatima, niti hoće da čitaoce pridobije na ,,svoju“ stranu, on pripoveda, pokazuje hrišćanstvo kakvo je bilo nekada, izvorno, zasnovano na ljubavi, samilosti, dobroti. Na čitaocima je da odluče da li veruju da su ti izvorni principi neuništivi, i da ma šta se dešavalo, i u ime hrišćanstva, oni pre ili kasnije isplivaju na površinu.

Pored osmišljenosti romana, sjajnog baratanja slojevitošću sveta kojeg je izgradio, istakao bih još posebno i atmosferu dela. Retko koji autor postigne da ono što zamisli izgleda baš tako uverljivo, a u ovom romanu Petkoviću je to pošlo za rukom.

Ima svakako stvari na kojima treba poraditi ubuduće. Fali malo čvršće uredničke ruke, neke delove je valjalo skratiti, neke preoblikovati, u pojedinim momentima je po mom mišljenju falilo snažnije karakterizacije nekih likova. Više dobro izgrađenih ženskih likova sigurno će priču učiniti još boljom i uverljivijom. No, ništa od toga nije u toj meri dominantno u romanu da bi značajno smanjilo užitak čitanja, ili učinilo delo neuverljivim. Sve su to finese, u kojima će se, uveren sam, autor sve bolje snalaziti u vremenu koje dolazi.

Zato, ukoliko već niste, pročitajte roman Nebojše Petkovića. On je snažan, novi glas domaće fantastike, koji svakako zaslužuje šansu.