Aleksandar Lambros - BOG SE NIKAD NE SMEJE, Nova POETIKA, 2014.

od **Layanich** Uto Jul 07, 2015 4:01 am

Prihvativši se izuzetne časti da napišem predgovor za knjigu pred vama, nisam mogao a da ne pomislim na ono što je više nego očigledno. Sa Aleksom se, gotovo do u reč, slažem po većini pitanja, pa je moja lična objektivnost u posmatranju ovog dela, može biti upitna. Pred tim razmišljanjem, samog sebe sam zapitao šta je to što bih o ovoj knjizi subjektivno mogao reći, a da objektivno nije istina? Šta je to što bi me sprečilo da se upustim u šarenoliku igru prenaglašene hvale, izgubivši iz vida činjenice, argumente, istine?
Odgovor je zapravo sve vreme bio tu. U potrazi za osloncem u činjenicama i argumentima, objektivnost i neće doći u pitanje. Jednostavno, dovoljno je da budem iskren prema svemu onome što je Aleks napisao i potkrepio morem referencama potvrđenih dokaza i objektivnost neće izostati.
Sa takvim olakšanjem, nije bilo zaista teško napisati predgovor za knjigu kakvu domaća književnost još nije imala prilike da vidi, uprkos povremenim izletima niza sjajnih autora u proteklih stotinjak godina, koji su se ipak završavali na svakako značajnim, ali svejedno, ne ovako bezmalo katalogizovanim činjenicama.
U sredini koja nas uči da je skromnost vrlina a ćutanje zlato, potreban je izuzetan napor da se prvo odučimo od tih nadasve štetnih preporuka, a onda i da prihvatimo pravo da budemo glasni i iskreni u onome što podržavamo i u insistiranju na činjenicama. Aleks taj problem sredine ili, kako se to često kaže kulture iz koje potičemo, već dovoljno dugo, skoro da bih rekao hvala bogu, nema.
Uzgred, Aleksa ne poznajem lično, u konvencionalnom smislu tête-à-tête upoznavanja. Ipak, u vremenu u kom nas je internet sve učinio, manje ili više susedima i manje ili više voljnim poznanicima, imam zadovoljstvo da sam sa Aleksom mnogo puta razmenjivao misli i ideje o temama koje su nam zajedničke.
Knjiga mi stoga nije došla kao iznenađenje, po pitanju teme, ali jeste kao pravo osveženje po pitanju sadržaja i pitkosti. Čita se u dahu, bez pauza i bez stajanja, jer svaka pauza čini kao da ste na gubitku, sledeća strana donosi novi podatak, novu misao, novi skok.
I ne, nije u pitanju tek još jedna lična ispovest, koja god tema da je u pitanju. Nije to sladunjava, romansirana biografija, ili pak pokaj-ničko opravdanje i traženje utehe. Ne, ni blizu.
Aleks je već dovoljno dugo autovan kao svestrana ličnost, da bi mu bila potrebna lična apologetika ma koje vrste. Već dovoljno dugo piše, ne skrivajući svoje afinitete, slabosti, stavove, sebe samog. Piše dugo i iza sebe ima zavidnu kolekciju radova.
I da znate, nisam naročito selektivan. Podjednako zadovoljstvo nalazim u Aleksovim tekstovima o religiji i njenim štetnim delovanjima na društva i civilizaciju, kao i u tekstovima o umetnosti i pop kulturi. Dobro, kvalitetno pisanje, lako gađanje poente i zanimljiv ton, dovoljan su preduslov da svaki naredni Aleksov tekst dočekam sa podjednakom dozom entuzijazma i sa već unapred pomalo nasmejanim brkom, kao i one koji su mu prethodili.
Ovu knjigu, moram vas na vreme upozoriti, zato nemojte posmatrati samo kao ličnu ispovest. Posmatrajte je šire od broja strana i iznesenih podataka. Posmatrajte je detinje radoznalo, kao priču sa više, međusobno doduše sličnih završetaka, ali završetaka koji su gotovo nedeljivo hepiendi. Prošetajte zajedno sa autorom po velikom kružnom putu koji će vas iz Srbije i njenih osobenosti odvesti širom zemljinog šara, da biste se naposletku vratili Srbiji, kao svom ishodištu, ma gde trenutno fizički bili. Čak i tako, simbolično, ova knjiga se obraća zemlji iz koje potičemo i za koju želimo da postane ogledalo savremenosti, a ne iskrivljena slika civilizacije.
Ova knjiga i njen autor vas neće nagovarati da postanete ateisti. Sa tim rasčistite odmah, ako ste takvu predrasudu i imali. Biću ironičan pa ću reći da na tome već dovoljno rade sve moguće “svete knjige“ koje vam mogu pasti napamet. Ali će vas zato naterati da razmišljate i da se preispitate. Bilo da ste vernik ili ateista.
Ukoliko ste vernik, nemam sumnje da će vas pojedini aspekti knjige uvrediti. To je naprosto tako i iskustvo nas tome uči. Ali baš zbog toga, zamoliću vas da knjigu pročitate iznova, iznova, iznova, pa još jednom, sve dok ne shvatite da vas vređa zapravo ono što potiče direktno iz spisa koje smatrate svetim. Biću brutalno iskren, shvatićete da vas vređa istina, odnosno direktan, jedan-na-jedan prenesen citat iz knjige koja pretenduje da vas uči moralu i lepom vaspitanju, u najmanju ruku. Ali to je dobro. Šta više, to je sjajno. Ako
vas uvređenost natera da izučavate dalje, uveren sam da ćete napo-sletku doći do jedinog mogućeg rešenja, koje ima dva pojavna oblika. Postaćete antiteista, bilo sa pozicije vernika ili sa pozicije ateiste. Shvatićete svu silinu, svu moć i svu pakost zloupotreba koje sa sobom donose organizovane religije, te ćete ili sa gnušanjem odbaciti i učenja uz samu organizaciju, ili ćete se okrenuti sebi i sopstvenom osećaju pravičnosti i morala, zadržavajući svoje pravo da intimno verujete u neku višu silu. Verujte mi, svakako ćete biti na dobitku, na dobitku kao ljudsko biće i racionalni, razumni deo društva.
Ako ste ateista, nije nemoguće da će vam se pojedini delovi knjige učiniti preoštrim, čak možda i brutalnim. Kao i verniku, preporučio bih i vama da knjigu iznova čitate, sve dok ne vidite da se u njoj iznosi upravo ono zbog čega ste na prvom mestu i odlučili da vas verovanje u natprirodna bića ne interesuje. Pronaćićete činjenice, more podataka, referenci, konkretnih datuma, imena, događaja. Znam da je nemoguće ostati ravnodušan pred lavinom štetočinstva koju organizovane religije, paradogmatski predstavljene kroz tri najveća monoteizma, predano sprovode već milenijumima. Tolerantnost ili određeni liberalizam koji vas je, može biti držao, mora da iščili u nepovrat pred argumentacijom i surovom stvarnošću. Nakon dovoljno iščitavanja i sopstvenog istraživačkog rada, uveren sam da i vas na kraju tog putovanja u samospoznaju čeka izlazna stanica koja se zove “antiteizam“.
Ravnodušnost zaista nije opcija.
Biću potpuno ličan, sa Aleksom to nikada nije opcija. Njega i njegovo izražavanje, bilo da je u pitanju pisanje ili fotografisanje, ljudi ili vole ili mrze, ponekad čak ili obožavaju ili preziru. Ali nikada nisu ravnodušni, nikada nisu zadovoljni tek u meri proseka.
Ako ste žena ili pripadnik bilo koje od manjina u svojoj sredini, nemoguće je da se ne pronađete u ovoj knjizi. Nemoguće je, usudiću se i to da napišem, da kao takvi čitanje ne završite sa istovremeno pojačanom nadom i strahovima. Nadu će vam osnažiti osećanje da ne samo da niste jedini, nego da ste često žrtva sasvim anahronih, necivilizacijskih i potpuno besmislenih predrasuda, dok će vam strahove pojačati upravo ista ta saznanja, posmatrana kroz vizuru stoleća i milenijuma u kom živimo.
Ako pak ostajete uvereni da je danas nepotrebo pričati i pisati o ovakvim temama, uljuljkani u iluziju monolitnosti civilizacije građene na sputavanju dogmi i neznanja, moram vas upozoriti da je buđenje iz takve uljuljkanosti i dremeža najčešće bolno, katkad i fatalno.
I ne kažem to da bih vas plašio, već da bih vas ohrabrio da širom otvorite oči i bez koprene nametanog liberalizma umotanog u slatku oblandu selektivne tolerancije, pokušate da posmatrate stvarnost, više od 1700 godina nakon Milanskog edikta i skoro 1300 godina nakon Bitke kod Tura, odnosno Poatijea.
I ne zaboravite, istina oslobađa.
No, da ne bude da je samo hvala na repertoaru, evo i kritike. Knjiga pati i od jednog, nažalost neotklonjivog nedostatka. Nije konačna, iz prostog razloga što će nas sutra ili u narednoj nedelji i mesecu, šokirati neki novi zločin, ili makar nesuvisla tvrdnja, potekla iz nepresušnog repertoara verskih dogmi... širom sveta!
Kao čovek, zazirem od proširenih i dopunjenih izdanja ove knjige, nadajući se uzaludno tome da se takva prilika neće stvoriti. Predobro poznajem ljudsku prirodu da bih mogao olako poverovati da će nas epoha razuma preteći i sačekati u boljoj budućnosti.
No čak i tako, čak i uz svest da je sve što u knjizi piše tek epizoda ili jedan ciklus odrastanja čoveka i pokušaja da napokon postane vredan svojih mogućnosti, a jači od svojih sumnji i strahova, ona postaje temelj našeg urođenog, da budem sarkastičan, bogomdanog prava da budemo ono što jesmo, kakvi smo rođeni i kakvima nas razum nužno uobličava.
Da bi čovek nadrastao dete u sebi, zadržavši dovoljno mašte, osmeha i izvesne nevinosti, mora da gradi na čvrstoj osnovi i da suš-tinu armira znanjem, istinama i razumom.
Aleksovo iskustvo ne mora nužno biti vaše. Šta više, ono i ne treba da bude vaše. Ali iskoristite osnovu koju vam nudi i armaturu na kojoj se i sam gradio.
Poklon uvek vredi samo onoliko koliko ga cenite. Ne zaboravite to dok budete čitali ovu knjigu.

magistar tehničkih nauka,
dipl. maš. inž. Marko Ekmedžić
februar 2014.