Стеван Шарчевић - Долазак таме (ИК Нера, 2014)

Збирка Долазак таме писца Стевана Шарчевића садржи 22 приче + једну новелу + предговор, рецензију, биографију и библиографију.
Књига је одштампана на 236 страница, у тиражу од 500 примерака, а издавач збирке је Удружење ИК Нера из Београда.

Оно што на почетку морам да истакнем, а што ми се код Шарчевића јако свиђа је да су му скоро све приче смештене на домаћи терен, односно на наше просторе, без обзира о којој се временској епохи радило, и то је у старту велики плус за њега од мене, јер ми је мука од американизираности домаћих аутора који радње својих прича и романа смештају без икакве потребе на америчко тло, иако су Америку видели само на фоткама.

Стилски је збирка Долазак таме шаренолика, па су неке од прича фантастичне, неке су епско-фантастичне, неке су вампирске, неке су крими-авантуристичке, а има мистерије, мистичности, хорора и акције, као и поезије преточене у приче, јер Стеван Шарчевић је и песник и фантастичар, два у једном.
Приче из збирке Долазак таме садрже историјске, митолошке, религијске, локалне и руралне мотиве, а набијене су мрачном и/или морбидном атмосфером са пуно бруталности, секса, садизма, перверзија и алтокалцифилије.

Стеван Шарчевић је кадкад рудиментаран у описима, што је за очекивати од једног панкера (панк музика = пар рифова, али углавном заразних), али је много чешће тако убедљив у описивању да буквално на својој кожи можеш осетити хладноћу, зимски северац или шумски ветар; пред својим очима видети магловите ноћи и испарења тла, непрегледност и постојаност океана, скученост купеа и узаност тајног пролаза или сву суровост бојног поља испуњеног осакаћеним лешевима; те доживети беспомоћност жртве препуштене бестијалности својих немилосрдних садистичких тирана.

Још један плус аутору од мене иде због тога што су му малтене све приче ослобођене смутњи и сметњи модерних научних теорија (попут рецимо оне да ће се направљено вештачко лишће које производи кисеоник однети на планете без атмосфере, да би се њиме правила атмосфера, што би помогло колонизацији тих планета итдитдитд), а тамо где се и спомињу одређени научни експерименти или научна достигнућа, попут прича Дажд, Долазак таме, Баба Мара и Лепа Јелена, управо је наука та која, у комбинацији са одређеним људским фактором, доноси и наноси људима зло и трагедију.

Збирка Долазак таме писца Стевана Шарчевића је одлична збирка, са причама које се памте и остају дуго у сећању након читања, а рекао бих да се квалитет прича још више подиже како се збирка примиче крају.
Од заступљених прича из збирке Долазак таме су ми се (по редоследу из саме књиге) највише допале: Вучја невеста, Чувар, Обале дунавске, Тамо крај воде, подно врбе, Необични догађаји у Градиштанском манастиру, Косовка девојка, Мрачније од мрака, Зидови, Заувек млад, Вилинска крв, Доба Сабљозуба, Долазак таме, Баба Мара, Лепа Јелена, Поноћна звона, Лејла, као и новела: Последња Лунова авантура.


1. Исто поподне, исти дан

Мрачна и мистична прича о уклетој и забрањеној љубави која се понавља сваке године на празник Врбицу, тј. Лазареву суботу, када чергарски ликантроп, у кога је заљубљена једна снаша,  растрже профитере и лихваре.


2. Срце Ватре

Епска фантастика пуна убијања, лутања, умирања, мржње, пљачке, преваре, страха, сатирања и храњења крвљу оних који жуде за артефактом који се зове Срце Ватре, јер ко се мача због Срца Ватре лаћа - тај због Срца Ватре и гине од мача.


3. Вучја невеста

Добра прича која се одиграва средином 11. века, и започиње описом историјских превирања што се у то време дешавају у Травунији, у којој је смештена радња ове сторије.
Главни лик је удовац, ловац и усамљеник Вукота, који након спасавања девојке Данице доживи са њом краткотрајну љубав.
Међутим, Даница нестаје, године пролазе, Вукоту сустиже старост, и тада доживљава потпуно неочекивану метаморфозу након што убије огромног вука.
Ту прича прелази у нордијску митологију - па се испоставља да је Вукота у ствари бог Локи, да је вук кога он убија - његов син, вук Фернис, док би Даница, Вукотина/Локијева љубав за једну ноћ, представљала Ангрбоду (мада име Даница више одговара богињи Фреји), једну од две Локијеве жене, мајку вука Ферниса, богиње Хеле и змије Јормуганд (чиме се објашњавају змијско срце и силне змије око Вукоте).
Наравно да је тиме и Вукотин/Локијев презир према хришћанском богу двоструко смисленији јер Вукота га презире зато што је староверац, а Локи зато што је нордијски бог.
Пуно је симболике у овој причи, ренкарнационих кругова од прошлих до модерних времена, па све до коначног Рагнарока.


4. Чувар

Последња битка светла и таме.
Силе уништења против сила стварања.
Предатори ума против оних који су предаторима предатори.
И чувар, једини преостали у галаксији, који употребљава своју душу као ултимативно оружје.


5. Обале дунавске

Ово је одлично исприповедана прича демобилисаног римског плаћеника, у слободно време ловца, кога сви путеви не воде у Рим, већ га сви путеви воде у рашанске шуме, што се простиру око Дунава, којима се он непрестално враћа, и у којима на концу спознаје бес и казну бога Валеса, као и и сву страву прогоњене ловине јер је силовао Валесову жену, богињу кобилу Шумску мајку Девану и убио њиховог љубимца, курјака.


6. Тамо крај воде, подно врбе

Историјска позадина приче Тамо крај воде, подно врбе је следећа: Илирски тј. Србски (јер Илир је синоним за Србин*) устанак против власти цара Октавијана (самопроглашеног сина божијег, још једног лажног месије и владара света), који је трајао од 6. до 9. године нове ере и који се завршио тако што је један од вођа устанка Батон Бата Бреучки био поткупљен од стране Римљана, па касније погубљен од стране другог вође устанка Батона Бате Дезијатског који се, по слому устанка, и сам предао Римљанима, и по запису рекао да су за устанак криви Римљани, зато што су своја стада на чување поверили вуковима а не пастирима.
Након историјског увода, Шарчевић нам доноси и неиспричану причу о Бати Бреучком, који у вихору ратних страдања свог народа креће у потрагу за изгубљеном девојчицом из села, и у мочвари проналази змијског цара, демона вода и доживљава визију да ће вукови бити умирени само ако добију на дар цара, па ће тај чин спасити народ сигурног уништења, те на тај начин писац оправдава издају Батона Бате Бреучког, јер заиста и не мора да буде све онако како нам се чини да јесте.
Мени јако интересантан детаљ у причи је да се неколико пута понавља мотив покопавања мртвих Илира/Срба испод кућних прагова, па у вези са тим обичајем морам да напоменем да код Срба, као и код филистинских свештеника бога Дагона, постоји веровање да не ваља стојати на кућном односно храмовском прагу.

*Да бих избегао било какве непотребне расправе о овој тврдњи, упутићу неверне томе и томице, који верују у ватиканским подрумима наштелованом Порфирогениту и заблудама које су из тог штеловања произашле, на само неколико од стотине доступних и проверљивих историјских података:
- Грк Јован Зонара, из трећег века старе ере, државу Илирију краља Аргона назива Србском империјом.
(Joanis Zonarae: Historica Annalum, Patrologiae, Migne, Paris 1864. T ,134, p 690 )
- Страбон, у првом веку старе ере, помиње Србе као народ Илирије од Јадранског мора до Паноније.
- Плиније Старији, 12. године нове ере, три године након слома Илирског тј. Србског устанка, даје списак регрута из Илирских односно Србских племена у коме се налази 27 племена (Мезеји, Дитиони, Десниати, Неретвљани, Сартири, Сарбеати, Глиндићи, Дукљани, Диндари, Дермастије, Церани, Деврње, Мелчумани, Сикулоте, Варди, Даверци, Деретићи, Ликини, Стулпини, Бурнице, Олбљани, Лабеати, Сенади, Денде, Сашељи, Рудињани и Грабљани), од којих половина постоји и дан данас.
- Дион Касијус, из другог века нове ере, писац римске историје и управник Илирије, у свом делу Dio `s Roman History (Tom II) цара Илирије Аргона назива царем Срба, а његове поданике назива Србима.
("Dio `s Roman History",Tom II.p.32,Wiliam Heinemann,London-The Macmillan,New York,1914)
- Име Илир је било синоним за Србе све до почетка 20. века, па је тако на Бечком двору, Србска канцеларија, све до почетка првог светског рата, називана Илирском канцеларијом.


7. Необични догађаји у Градиштанском манастиру

Одлична мистеријска прича у којој се дешава судар остатака јеретичке цркве босанске са римокатолицима, и као таква има историјску, као и религијску позадину која каже да су крстјани Босне имали веће симпатије ка Турцима него католицима, према којима су осећали презир, што је апсолутно тачно и што се може видети и на историјском примеру када кнегиња Милица, након битке на Косову 1389. године, склапа савез са султаном  Бајазитом, а не са римокатоличким владарима.
Радња приче помало подсећа на роман Име руже Умберта Ека, али за разлику од Ековог романа у коме је јунак симпатични, мудри и сналажљиви фрањевац Вилијам од Баскервила, код Шарчевића су припадници фрањевачког реда жртве освете која се у самостану у Градишки спроводи бруталним убиствима мале браће.
Ликвидације фрањевачких редовника су изведене на различите зверске начине: распоривањем стомака, дављењем извађеним цревима, мрскањем лобање великим зидним дрвеним крстом, спаљивањем на ломачи, а уз свако убиство иде одређена порука, од оне написане крвљу жртве до најупечатљивије, повезане са двојицом фрањевачких крвника, Ципријаном и Марином, првим инквизиторима над крстјанима цркве босанске, које је 1291. године у Босну послао папа Никола Четврти.
Аутор је мислио буквално на све, па је "негативца" и физички издвојио из гомиле фрањевачких задриглих крмака, а уз то су обрти на крају приче апсолутно на нивоу квалитета приче, што значи - одлични.


8. Косовка девојка

Једна од најбољих мрачних и морбидних домаћих краћих прича, у којој се на сво крвавилиште Косова поља, по коме лежи непрегледно мноштво лешева и рањеника након Косовске битке, спушта сенка једне потпуно другачије Косовке девојке од оне које смо имали прилике да упознамо у епској народној песми.
Прича Косовка девојка на свом почетку, преко мотива веридбе, прати истоимену епску песму косовског циклуса, затим се наставља мотивом јунаштва и херојске погибије, али је сам крај приче потпуно шокантан, зато што се испоставља да Косовка девојка није никаква верна љуба која, у потрази за својим вереником Топлицом Миланом, помаже тешко рањеним јунацима умивајући их водом, причешћујући их вином, залажући их хлебом и видајући им ране, већ путница кроз време која се бави вађењем и трговином унутрашњим органима.
Све похвале Шарчевићу за причу Косовка девојка, и због поигравања са косовским митом опеваним кроз хиперболе у народној песми, али и због тога што је ова прича актуелна као подсетник о вађењу и трговини унутрашњим органима Срба са Косова и Метохије.


9. Мрачније од мрака

Од самог почетка па скоро до самог краја прича Мрачније од мрака је испричана у старинском маниру, којим су изузетно језовито описана дешавања у селу које копни и одумире јер му нешто застрашујуће тамани житеље.
Такав стил је обећавао одличну вампирску или вукодлачку завршницу, али се уместо тога на крају дешава изненађујући обрт који нам приказује неку врсту Alien vs. Predator финалног обрачуна, што потпуно преображава причу и чини је успешним спојем руралног и модерног, док писца читаоцима представља и као крајње непредвидљивог.


10. Дажд

Двојица злосрећних старовераца, Вукота и Тиомил, крај Мораве пљачкају напуштено и разорено село, пострадало не од непријатеља, већ од смећа које су људи будућности избацили користећи времеплов.
Прича би могла послужити за повлачење паралеле између далеких предака који су живели у складу окружени природом, и њихових далеких потомака који живе у нескладу окружени свакавим ђубретом.
И у овој причи се исказују презир и неверица према хришћанском богу, а такође је споменут и чувени ритуал прорицања који је помоћу коња и копаља изводио Световидов свештеник.


11. Освајачи

Епско-фантастична прича о Урлиху Освајачу, суровом вођи свог народа који живи на броду, пустоши настамбине на копну и тргује робљем.
Психолошки профил Урлиха Касапина је добро обрађен, па верно оцртава зашто од мирног сељака настаје немилостиви пљачкаш, и како од обичног човека посвећеног породици постаје немилосрдни манијак.


12. Зидови

Квалитетна прича мрачне фантастике, веома морбидна и врло бизарна, просто створена за епизоду из Зоне сумрака, где психонаути из друге димензије, путем међудимензионалних пролаза који се налазе између зидова куће, увлаче из нашег света у свој свет хиперсензитивну девојчицу, коју у другој стварности користе као циркуску наказу, док је у нашој реалности доктор лечи од наводно разноразних поремећаја и тобоже до тада невиђене врсте аутизма, све време шарлатански нагађајући о каквим болестима се ради, и у потпуности игноришући право порекло обележености и рана које се појављују на девојчицином телу.
Мотив међудимензионалних пролаза који су смештени између зидова куће у којој живи девојчица добија свој прави смисао оног тренутка када се испостави да психонаути из друге димензије не припадају човечијој раси, већ раси интелигентних џиновских пацова, а добро је позната чињеница да су баш кућни зидови једно од места у нашем свету између којих се крећу и обитавају ове штеточине.
Такође је писац фино разрадио отуђеност и недостатак љубави код девојчице, потпуну немоћ, дизање руку и предају судбини њене мајке, као и апсолутну нестручност и ароганцију њеног лекара.
Због свих ових ствари које сам истакао, могу са сигурношћу да кажем да прича Зидови спада међу Шарчевићеве најбоље написане приче, и да додам да, осим одређене сличности у називу, ова прича нема везе са Лавкрафтовом причом Пацови у зидовима.


13. Кад градова нестане

Психо-паћеничка исповест, испричана у фебруарској леденој ноћи светог Тривуна од стране кафанског алкоса, који пије да би заборавио на своју стару љубав, да би умирио своју нечисту савест и да би опрао своје прљаве руке, за које се у панчлајну испоставља да су окрвављене управо крвљу његове давне љубави.


14. Заувек млад

Одлична прича надреалне фантастике о багеристи који пропадне у древни лагум, у коме проналази половину прастаре наруквице, након чега упознаје жену, царицу, вештицу, чији се лик управо налази на пронађеној гривни из лагума, а која га током бурно проведене заједничке ноћи зарази сидом, што га доводи у стање дуготрајне, болне и распадајуће телесне агоније, из које једини излаз види у самоубиству, које извршава сечењем вена, док његова крв куља и натапа стари накит.
Али, ту никако није крај, јер се багериста након смрти нађе у митолошком зеленом рају у коме се подмлађује; но, рај за њега постаје пакао оног тренутка када у њему угледа жену, царицу, вештицу која га је заразила, а своју злехуду судбину, која ће овога пута трајати вечно, он сазнаје у часу када се деси чин спајања обе половине магичног артефакта, и онда када наруквица постане целовита - на њој је до детаља описана његова зла коб коју му је наменила жена са надприродним моћима мрачне богиње.


15. Вилинска крв

Преваранткиња звана Рада Куја, вођена поривом за брзом и лаком зарадом, куца на врата руралног паорског брачног пара, произвођача вина названог Вилинска крв, у жељи да сазна и препрода информацију о тајном састојку који то легендарно вино чини много бољом винском сортом од свих других.
Рада Куја користи све своје расположиве женске атрибуте, и без обзира на то што се у почетку чини да је брачни друг најслабија карика, а затим да је брачна другарица још слабија карика, паорски брачни пар је посвећен искључиво очувању тајне квалитета свог вина.
Међутим, на њено упорно инсистирање, брачни другови најзад пристану да јој открију тајну коју сакривену иза високоотпорних челичних врата чувају у свом подруму, само што тајна вина званог Вилинска крв има неупоредиво вишу цену од оне коју је Рада Куја била спремна да им за њено откриће понуди.


16. Доба Сабљозуба

Северноамеричка мочвара, пуна магле и испарења, поприште је ноћне потере која сустиже црнца, осумњиченог да је починио страобална убиства.
У новонасталој атмосфери линча дешава се изненадно појављивање изумрелих звери из праисторије, које у борби што уследи измасакрирају црнчеве прогонитеље, док саме пострадају од оштрице његове мачете, а након што се прикажу први знаци свитања зоре - њихова мртва зверска тела ишчезну из нашег света.
Треба напоменути да је прича Доба Сабљозуба испричана од стране непоузданог приповедача, тако да се после читања јавља и остаје недоумица да ли се Сабљозуби заиста материјализују или је црнац тај који, у свом суманутом страху и под налетом адреналина, искасапи потеру на комаде, убеђен да убија праисторијске звери?
Још једна напомена - прича Доба Сабљозуба је морала да буде смештена на амерички континент, јер су Северна и Јужна Америка биле постојбине ових звери.


17. Долазак таме

Одлична мрачна сф прича која се дешава у возу који путује у заштићену зону, а у коме се, међу шесторо путника у скученом купеу, налази и заражени ветеран из рата људи против Ноћника, продукта научног експеримента који или прождиру или инфицирају и преображавају људе у бића слична себи, претварајући на тај начин свет у ратиште.
Ликови који се налазе у купеу су онакви какве смо имали прилике да виђамо у пренатрпаним возовима који су саобраћали на нашим пругама током трајања ничим изазваних санкција и током целе последње деценије прошлог века, па самим тим у њиховим односима има комике, акције, насиља, страсти, лажне љубави и одрицања од исте, страха, пожуде, колебања...
Из приче бих истакао и добро урађене флешеве који нам показују сав лични и породични губитак који је ветеран претрпео, као и споредан ток којим се описује однос староседелаца и Армије према избеглицама који бекством спасавају живу главу пред армадом Ноћних ловаца, што је још један од начина на који писац подсећа читаоце на ратна дешавања која су се крајем прошлог миленијума збила у нашој земљи и окружењу.
Допунски плус прича Долазак таме добија због тога јер ми се јако допадају приче које су смештене у затворене, мале, уске и телима испуњене просторе, из разлога што такав амбијент приликом читања даје известан клаустрофобичан осећај који појачава ефекат саме радње, тако да ова прича не би била ефектна да је испричана на било ком другом месту осим возног купеа.


18. Баба Мара

Футуристичка прича о похлепној младој пословној жени, доведеној до банкрота и просјачког штапа, која пада у руке, на милост односно немилост, својој маторој комшиници, за коју нико никада не би рекао да је садистичка мучитељица која сву сопствену уштеђевину улаже у своју једину задовољштину.


19. Лепа Јелена

Браго, припадник расе интелигентних вукодлака са планете Ликан, представља јединог преживелог од своје врсте на колонизованој планети Сар Горум, то јест Земљи.
Осетивши да му се крај живота неумитно ближи, Браго добија порив за продужењем сопствене сорте, и одлучи да се пари са Кха-Норком, односно припадницом људске расе, која Ликанцима иначе служи за исхрану, па тако сусреће прелепу студенткињу Јелену...
Прича Лепа Јелена је одлична модерна сф верзија бајке о Црвенкапи и злом вуку, у коју је писац убацио Стокхолмски синдром, описујући како однос Брага и Јелене од робовског постаје пун љубави, са неизоставним сценама секса три пута дневно.
Лик вукодлака Брага је јако интересантан, па ако се занемари чињеница да је реч о некоме ко се храни хомо сапиенсима, његови ставови делују више људски од ставова многих модерних људи, док је лик лепе Јелене приказан на начин који потврђује ону Његошеву да је ћуд женска-смешна работа, зато што она, без обзира на своју интелигенцију и физичку савршеност, испада јако поводљива и несавршена.
Такође, Шарчевић се у овој причи на занимљив начин поиграо и за 180 степени изокренуо мит о ликантропији, што би значило да ликантропи уопште нису људи који се преображавају у вукодлаке, већ су то интелигентни вукодлаци са друге планете који имају способност да на одређено време преузму и задрже људски облик, након чега се враћају у своју изворну ликантропску форму.
Што се тиче завршетка приче Лепа Јелена - у њој нема срећног краја, а панчлајн нам наговештава и нову страву која тек треба да дође на овај свет...


20. Поноћна звона

Врхунска вампирска прича која се одвија на журци што се организује поводом дочека Нове године у Замку поред гробља, на којој млади и наивни бруцош из провинције, који се налази на студијама у велеграду, постаје главна играчка за забаву и главно послужење за гозбу присутним званицама.
Од самог почетка приче нас прати језа изазвана амбијентом који окружује бруцоша на путу до Замка, а након што он пристигне на журку - почетна језа, продубљена гнусним описом намештаја (за који ће се испоставити да је начињен од људске коже), почиње да се меша са еротичним описом утегнутих и напуцаних гошћи са новогодишње забаве, па тако измешане језа и еротичност праве предигру која ескалира у садистичко оргијање над несрећним бруцошем, које се окончава чопоративним сисањем његове крви, те напослетку избацивањем његових остатака напоље са журке, међу све остале робове који су, попут њега, послужили властели из Замка само за провод и храну.
Права је штета што је прича Поноћна звона потпуно неправедно и неоправдано запостављена и скрајнута, иако представља једну од најбоље написаних домаћих модерних урбаних вампирских прича, у којој писац зимску новогодишњу атмосферу доводи до усијања, и у којој призори иживљавања над жртвом остају урезани у памћењу годинама након читања.
За незаборав из ове приче остаје и лик погубљеног бруцоша који, због заслепљености еротизовано-гламурозним дочеком Нове године и због поласканости мишљу да се налази у високом друштву, уопште не препознаје праву природу своје познанице (која га је позвала на журку) и њених декадентних пријатељица, па се препушта њиховој бестијалној игри у којој трагично окончава.
На крају, везано за причу Поноћна звона, могу да додам да је та прича (уз причу Фреквенција коју је такође написао исти аутор) најбољи и најквалитетнији комад који је икад објављен у свим електронским тематским новогодишњим Нешто дише у мојој торти хорор збиркама.


21. Иза пансиона

Вампирско-еротична прича која говори како се пожуда и страст за женским штиклама претварају у морску врелу летњу шему која мушкарца, заједно са крволочицом, одводи не само у пансион, већ и иза пансиона, па и још даље од тога.


22. Лејла

Крими рад са елементима хорора, односно одлична прича у којој фатална жена ангажује приватног детектива да пронађе примерак баснословно вредног накита.
Међутим, како прича одмиче, тако се детектив уплиће у све невероватније догађаје са историјском, псеудоисторијском и окултном позадином.
Сва та дешавања прате убиства извршена на свирепе и монструозне начине као што су драње и кување наживо, али и бруталности попут набијања на колац (након Андрића још неко да посегне за том методом), те дробљења сопствених колена и ломљења сопствених костију ударцима чекићем, док вишевековни сукоб фамилија Бартуш и Цепеш бива окончан у садомазохистичком панчлајн финалу преко леђа, то јест преко задњице, приватног њушкала Радомира.
Прича Лејла је ефектно разрађена и још ефектније вођена од почетка до краја, сви ликови у њој су упечатљиви, искоришћен је мотив урокљивих очију који је прецизно дозиран и употребљен тачно где треба, описан је мемљив и тескобан тајни пролаз који води дубоко испод површине града, а додатни плус представља плетење у причу последњег србског цара Јована Ненада, чији споменик поносито краси Шарчевићев родни град Суботицу, у којој се и одиграва ова прича.


23. Последња Лунова авантура

Последња Лунова авантура је једина новела у збирци Долазак таме; написана је на 60 страница и својевремено је освојила треће место на конкурсу који је на тему о Луну, краљу поноћи расписало сф друштво Terra.
За велику већину генерације којој припада Стеван Шарчевић, као и нешто млађима и старијама од њега, краљ поноћи је представљао култ, тако да се писац у овој новели држао атмосфере из оригиналних Лунових романа које је писао Митар Милошевић алиас Фредерик Ештон, па је читаоцима испоручио једну врло узбудљиву, акциону, крими, авантуристичку, напету, комплексну, али и жанровски оријентисану причу пуну преокрета о Доналду Сикерту, то јест Луну, краљу поноћи.

У новели Стевана Шарчевића је Лун, након тридесет година мировања, сада већ матор, али заједно са својим старим пријатељима морнаром Семом (сада дебелим и тромим), новинаром Артуром и својом љубави Џејн (са којом је сада ожењен), креће у последњу авантуру, због које по први пут долази у наше крајеве, односно на Косово, јер су његови архинепријатељи (шефови подземља, злочиначка тројка, синдикат злочина, ујаци ) Браун, Мајнард и Фалкон опет у игри.
Но, ако је Лун оматорио, Браун, Мајнарад и Фалкон би морали да имају близу 90 година, и морали би да буду потпуно одртавели, међутим - они то ипак нису, и изгледају скоро па дупло млађе него што би по својим годинама требало да изгледају.
Због тога настаје један од подзаплета ове приче, јер је очигледно да шефови подземља своје подмлађивање дугују некој врсти еликсира младости, за који се касније отркива да се зове носфератус, и да је у питању серум, проналазак доктора Вилхелма Штрауса, који реагује само у комбинацији са испијањем крви директно из крвотока насмрт уплашене и сексуално узбуђене жртве...

Злочиначка тројка је, у овој причи, окружена различитим савезницима, од којих је најинтересантније окултно и мрачно Сестринство, које предводи још једна корисница носфератуса Глориа Ештон, некадашња садистичка проститутка опседнута окултизмом, која се уздигла до нивоа лидерке мрачног култа.
Сестринство сваке године на Валпургијску ноћ, која пада 30. априла на 1. мај, изводи богохулни садистички ритуал, са циљем да потврди дејство носфератуса.
Оно што би читалац који се први пут среће са Луном требало да зна јесте чињеница да је у оригиналном Милошевићевом/Ештоновом Луну, краљу поноћи било доста секса, док Шарчевић прати ту нит, али секс мења садизмом, насилном кружном мастурбацијом и сисањем крви, па опис ритуала у Последњој Луновој авантури представља унапређеног Маркиз де Сада и 120 дана Содоме, тако да први део ритуала, у коме је намера што више сексуално узбудити женску жртву, води најстарија из Сестринства, док други део ритуала, са циљем да се жртва што више понизи, насмрт уплаши и на крају спали, предводи Глориа Ештон.
У ритуалу учествују и мушкарци који су натерани да се самозадовољавају, а цео ритуал посматрају, седећи на столицама, врло важне особе из светског џет сета, све сами корисници серума носфератус, који у крилима држе свако своју одабрану жртву којој пију крв...

Као што сам већ споменуо, Последња Лунова авантура је јако комплексна прича, па осим потраге за еликсиром младости, садржи још подзаплета, попут локалних сукоба између Јужњака и Северњака (како је Шарчевић назвао Шиптаре и Србе), затим мистериозних дешавања хотелу Искушење, као и збивања у избегличком кампу, који је под надзором међународних војних снага, а из кога се регрутују сексуалне робиње и робови, тако да цела ствар долази до Пентагона, у коме се сукобљавају две супротстављене струје.
Такође, у причи се појављује вампир, кога под кључем и под својом контролом држи синдикат злочина, а веома битну улогу игра и већ поменути проналазач серума носфератус доктор Штраус, који је Луну познат и од раније, када је био умешан у аферу у којој су му, као начелнику менталне установе, двадесетогодишњи пацијенти умирали од старости.
Сви подзаплети воде у једну једину тачку, у велико акционо финале које се одиграва у Валпургијској ноћи, током описаног ритуала које изводи Сестринство...

Лун, краљ поноћи кога потписује Стеван Шарчевић свакако не заостаје за оригиналним Луном који је писао Митар Милошевић/Фредерик Ештон, па свако ко је волео првобитног краља поноћи, волеће и Шарчевићеву матору дртину од Доналда Сикерта алиас Луна, а ко се први пут среће са Луном, вероватно ће потражити и оригиналне романе да би сазнао како је краљ поноћи изгледао кад је био у пуној снази и кад се налазио у цвету младости.
Оригинални Лун, краљ поноћи кога је писао Милошевић/Ештон је био и роман познат по томе што је у технолошком смислу ишао испред свог времена, па је тадашњи краљ поноћи користио врло напредне справице, али ни Шарчевић у том правцу не заостаје и опрема свог Луна са ометачем свих фреквенција и справом која дарује невидљивост.
Што се тиче борбе прса у прса, Лун је мајстор неколико борилачких вештина, међутим старост узима данак, па је доста физички слабији него раније, али се и даље одлично служи хипнотичком сугестијом.
У Последњој Луновој авантури је присутно детаљисање које је красило оригиналне приче, па читалац стиче утисак да се као посматрач налази на лицу места свих описаних дешавања.

Једина замерка коју имам у причи може бити та што се на пар места помиње да се у ноћи ритуала, Валпургијској ноћи 30. априла на 1. мај, приноси жртва богу Сварогу, што никако не може да буде тачно.
Наиме, Валпургијска ноћ је крађа и прерада словенске митологије (мада су Словени назив које се користи у последњих одприлике 1000 година /додуше, и то је дискутабилно/, и измишљено је да би њиме заменило име Срби), као што је и празник Самхајн, који пада у ноћи 31. октобра на 1. новембар, такође крађа и прерада из наше митологије.
Конкретно, 30. априла на 1. мај је Валесова ноћ, када су врата Нава (подземног света) до првих петлова, до цика зоре, широм отворена ка Јаву (нашем свету), док 31. октобра на 1. новембар је такође Валесова ноћ, али и ноћ богиње Маре, и такође су врата Нава, до првих петлова и цика зоре, отворена ка Јаву.
Према томе, никаква жртва се у ноћи 30. априла на 1. мај не може приносити Сварогу већ Валесу.
О приношењу жртве Сварогу, у новели Последња Лунова авантура, конкретно говори само садистичка вештица Глориа Ештон, па се њено позивање на жртвовање Сварогу може схватити и као погрешно тумачење старих списа.
Сварога помиње и један од Северњака, и на основу његове приче Лунова супруга Џејн долази до закључка да се Сварогу приноси жртва, међутим и тај део може да се побије неспоразумом јер се Северњак не служи енглеским језиком, а уз то - шта зна Џејн, оматорела и наглува докторка биологије о нашој митологији?
Обзиром да је писац оставио крај отвореним, јер су Браун, Мајнард и Фалкон, заједно са вампиром, побегли од привођења правди, а истога дана 30. априла следеће године Лун добија хитан позив на који реагује спремно за покрет и акцију, могао би Шарчевић да напише и наставак ове приче у коме би разјаснио како ове детаље са жртвовањем у Валпургијској односно Валесовој ноћи, тако и судбину ујака, вампира, Пентагона, па и читавог света, јер нови век је по мрачњаштву и злу превазишао сва Лунова и Семова очекивања...

Т2

Zahvaljujem T2. Tvoja minucioznost me svaki put iznova patosira...

Нема на чему Стипане. Кад читам добре приче-романе, онда сам детаљан

Узгред, имао сам прилике да у првом броју СФ Портала прочитам и три Тикине приче посвећене Луну, па могу да кажем да се и он мајсторски држао старе добре луновске атмосфере коју је надоградио више фантастичним и мање хороричним стварима, те да ће бити заиста добро ако се одабране приче са тог конкурса посвећеног Луну једног дана појаве у књизи.

Eto ti prilike - vreme je da popričaš sa Tikom.

Већ сам причао са Тиком и објаснио ми је да он разговарао са сином покојног Митра Милошевића. Каже да је Милошевићев син, након читања прича, дао зелено светло за објављивање, али да постоји нека препрека у виду ауторских права која су за дела Фредерика Ештона-Митра Милошевића дата или продата неком издавачу. Углавном, чекају да се то посреди, па да приче о Луну које сте написали доживе издање у некој књизи. Иначе, Тика је заиста један господин човек, утисци о њему су ми најпозитивнији могући.

Tika je sjajan lik. Utisci su ti sasvim ispravni.